Ono što mene goni svih ovih decenija da držim megafone, da stajem pred kordone, da predvodim ljude i organizujem akcije – je mržnja prema siledžijama. Pod „siledžijama“ ne mislim samo na one koji sprovode fizičku silu, nego i na one koji sprovode mentalno siledžijstvo: mislim na ljude koji se ponašaju bahato, koji ne uzimaju u obzir živote drugih ljudi i sve ono što se njima dešava. Već decenijama su oko nas takve siledžije.
U poslednjih par godina nam je potpuno jasno da je trenutno na vlasti režim koji je odlučio da ova zemlja nestane. Da se zemlja rasproda, a da se mi iselimo.
Shvatili smo da ukoliko nešto ne preduzmemo, naša zemlja će zaista i nestati.
Mi želimo zbor ljudi. Građane koji pomažu jedni drugima. Solidarnost kao koncept koji moramo da povratimo, želimo da vodimo brigu o svojim bližnjima i o ljudima na koje nailazimo.
Mi se svi osećamo se kao da smo sami, kao da nemamo zaštitu, a tek kada se udružimo tada postajemo jaki i tada možemo da sprečimo uništavanje zemlje.
Nove politike vraćaju prave ljudske vrednosti: solidarnost, zajedništvo, kolektivnu svest – šta je ono što nam treba kao zajednici. TO je politika koja nam treba. Ne može i ne sme plan ekonomskog razvoja da se zasniva na jeftinoj radnoj snazi i prodaji resursa. Ono na čemu može i mora da se zasniva su – domaća privreda, koju moramo da razvijamo, IT tehnologije u kojima smo napredni i domaća poljoprivreda, u koju moramo da uložimo, da bi nam se svima vratilo.
Žele da izbace svu pamet iz Srbije, ali neće uspeti. Kada trećeg aprila izađemo na birališta moraćemo da damo sve od sebe da oteramo to zlo.
