Izborni program koalicije MORAMO 2022

Koalicija MORAMO je programska koalicija koja je okupljena oko tri velike vrednosti, demokratije, društvene pravde i zaštite životne sredine i prirodnih resursa. Ovo su vrednosti koje imaju veliki značaj za život građana i koje je aktuelna vlast urušila u dramatičnoj razmeri. Srbija je država u kojoj o svemu odlučuje oligarhija na vlasti, u kojoj zakoni ne važe jednako za sve i u kojoj postoje najveće nejednakosti u Evropi, čiji resursi se bezobzirno iskorištavaju i pljačkaju i u kojoj građani oboljevaju i umiru od bolesti povezanih sa zagađenjima. Postojeću vlast smatramo odgovornom za to što je Srbija nisko na međunarodnim listama demokratičnosti i slobode a visoko na listama korupcije; što radnici rade u neljudskim uslovima a investitori dobijaju privilegije, zemlju i novac; što ne možemo da dišemo vazduh u Valjevu, Boru, Smederevu, Beogradu i mnogim drugim gradovima a privilegovane kompanije mogu bez uslova da kopaju, ispuštaju otrove, pretvaraju zelene i obradive površine u poslovne zgrade i postrojenja sa prljavim tehnologijama.

Zbog toga je prvi cilj ove koalicije smena postojeće vlasti.  To je uslov bez koga se ne može krenuti napred a Srbija pretvoriti u pravednu državu, solidarno društvo u kome građani slobodno i bezbedno rade i dišu. Potrebno je razmontirati koruptivnu mašineriju koja nam oduzima sve i dugoročno vodi sve u potpunu propast. To ne mogu da učine oni koji su na bilo koji način učestvovali u njenoj izgradnji niti je to moguće učiniti na isporobane načine. Potrebni su novi ljudi, ali više od toga, nove politike. Zato moramo da uspostavimo novi odnos građana i onih koji su u njihovoj službi, odnos zasnovan na poverenju, otvorenosti, međusobnom uvažavanju, ravnopravnosti i solidarnosti. Potrebna je promena perspektive. Ključna politička pitanja nisu isključivo velika nacionalna i međunarodna pitanja nad kojima nemamo potpunu kontrolu. Ona se moraju rešavati zajedno sa pitanjima da li možemo da živimo od rada, da li imamo krov nad glavom, postoji li kvalitetno obrazovanje i zdravstvena nega, da li je vazduh opasan ili možemo da živimo punim plućima. To su pitanja koja ne smemo stalno stavljati u stranu jer od njih zavisi rešavanje svih drugih problema.

Demokratiju smatramo pretpostavkom ostvarivanjem svih drugih delova programa. Koalicija Moramo naglasak stavlja na dubinsko shvatanje demokratije koja prožima i sfere života koje nisu demokratizovane prema uobičajenom shvatanju izborne demokratije. Demokratija nisu samo izbori, nego mogućnost da se građani pitaju o svom životu i okruženju. Otvorićemo kanale da se građani izjašnjavaju i pitaju i o ekologiji, budžetu, obrazovanju, zdravstvu, urbanizmu i svim pitanjima koja su važna za njihov život. Za to nam je potrebna decentralizacija države, potrebni su slobodni mediji, javni prostori na kojima se građani mogu okupljati i raspravljati, potrebno je bolje obrazovanje i čist vazduh. Zbog toga program koalicije Moramo nema demokratiju kao posebnu temu. Građani će uvek i o svemu važnom biti obaveštavani i pitani, institucije će funkcionisati transparentno i polagaće račun za svoj rad, predstavnici će biti dostupni i među građanima. Naš program je grupa predloga o kojima ćemo pokrenjuti javnu raspravu onda kada budemo u mogućnosti da to učinimo, ne skup rešenja koje ćemo sprovesti bez obzira na okolnosti i volju građana. Jedini deo programa sa kojim nema kompromisa jeste demokratija.

Koaliciju Moramo okupljena je oko velikih tema i velikih vrednosti. To su, najpre:

1. Životna sredina i zelena ekonomija
2. Socijalna pravda
3. Obrazovanje

Pored ovi tema program se bavi i temama

4. Zdravstva
5. Stanovanja i urbanizma
6. Decentralizacije i lokalnog razvoja

Koalicija MORAMO ima program i za ostale nacionalno važne teme. Naglasak na gore navedenim temama nije rezultat zanemarivanja velikih tema nego nastojanje da se pomeri središte politike u Srbiji, da se pokrenu teme o kojima se u javnosti nedovoljno raspravlja i često nisu shvaćena kao važna za izborno opredeljenje građana. Želimo i MORAMO da to promenimo.

1. Životna sredina i zelena ekonomija

Ekološki problemi su postali briga celog čovečanstva i predmet globalnih i regionalnih sporazuma jer klimatske promene izazvane ljudskim faktorom prete da unište planetu. Reč je o jednoj od najobuhvatnijih promena koje dotiču sve aspekte života i zahtevaju dugoročno planiranje.  Uvešćemo mere kojima se štiti kvalitet vazduha i vode kao dobara na koje imaju pravo svi i kojima se sprečava njihovo zagađenje i reguliše upotreba. Pored toga, potrebno je zaštititi i druge prirodne resurse kako njihova eksploatacija ne bi ugrozila budućnost života u pojedinim područjima Srbije. Ove mere odnose se na energetsku efikasnost koja vodi računa o energetskom siromaštvu i dostupnosti energije za sve građane, odgovorne eksploatacije prirodnih resursa i postepenog uvođenja elemenata cirkularne ekonomije kojom se uvodi proizvodnja bez otpada a potrebe zadovoljavaju u lokalnim zajednicama koje zadržavaju najveći deo prihoda. Složenost ovih promena zahteva postepen prelazak na nove načine proizvodnje čime sprečava brzo gašenje radnih mesta i zatvaranje postrojenja, ali istovremeno omogućava otvaranje novih poslova i radnih mesta. Ovakvi planovi postoje u Evropskoj uniji i velikom broju razvijenih država.

Koalicija Moramo će pretvoriti otpad u zamajac cirkularne ekonomije, očistiti vazduh, zaštititi vodne resurse i obezbediti postepen prelaz na obnovljive izvore energije.

Vazduh kao javno dobro

• Redovno, tačno i blagovremeno informisanje građana i građanki o kvalitetu vazduha, kao i informisanje o merama zaštite od zagađenja.
• Nabavka opreme i opremanje laboratorija za merenje zagađenosti vazduha visokokvalitetnom opremom koja bi pouzdano merila zagađenost vazduha kao i transparetno izveštavanje o stepenu zagađenja svih građana Srbije.
• Sastavljanje novog registra zagađivača, bolja kontrola poslovanja, ali i izmeštanje pojednih industrijskih zagađivača iz stambene u poslovnu zonu.
• Smanjenje broja privatnih ložišta kroz nastavak procesa gasifikacije i toplifikacije priključenjem na daljinsko grejanje ili uvodjenje drugih vidova ogreva za domaćinstva (npr.pelet, biomasa).
• Kreiranje fonda za zamenu grejnih uređaja preko kojeg će se pomoći građanima da zamene neefikasne uređaje efikasnijim. Prioritetni korisnici ovog fonda bili bi građani i građanke u najzagađenijim naseljima i oni sa nižim primanjima.
• Standardizacija grejnih tela, elektronskih uređaja i dostupnih goriva koja odlaze u prodaju. Loš kvalitet goriva i iuređaja koja se koriste u toplanama, individualnim ložištima i uređaja u kućama doprinose smanjenju kvaliteta vazduha, zbog čega je neophodno utvrditi i poštovati standarde i ukloniti iz prodaje one koji više više zagađuju i troše energiju.
• Gašenje kotlarnice koje koriste mazut ili ugalj i uvođenje grejanje na obnovljive izvore energije. Grejanje na gas je prihvatljivo samo ako druga opcija ne postoji.
• Odustajanje od svih štetnih projekata, koji će dodatno zagaditi vazduh, poput izgradnje spalionice u Vinči i izgradnje novih termoelektrana.
• Povećanje udela obnovljivih izvora energije umesto korišćenja fosilnih goriva.
• Bolja kontrola zagađivača. Insistirati da industrijski zagađivači posluju na odgovoran način u pogledu bezbednosti ljudi i životne sredine uz maksimalnu kontrolu njihovog rada i obezbeđivanje poštovanje propisa, a posebno načela “zagađivač plaća”.
• Insistiranje na implementaciji najboljih dostupnih tehnologija za smanjenje emisija zagađujućih materija na izvorima koji su u sklopu velikih zagađivača (npr. tehnologije za kontrolu emisija sumporovih i azotovih oksida iz termoelektrana i velikih industrijskih postrojenja).
• Poboljšanje javnog transporta, smanjenje automobilskog saobraćaja i izmeštanje teretnog saobraćaja iz urbanih sredina. Potrebno je prilagoditi saobraćajnu infrastrukturu javnom prevozu i raditi na smanjenju korišćenja automobilskog saobraćaja.
• Pošumljavanje i ozelenjavanje. Količina zelenila u okruženju osetno utiče na kvalitet vazduha i ceo ekosistem. Sprovesti plan masovne sadnje drveća, povećanja broja zelenih površina i postavljanja vertikalnih zelenih zidova. Stimulisati gradnju zelenih zgrada.

Voda kao javno dobro

Voda je prirodni resurs i mora dobiti javnog dobra, tj. javnog vlasništva sa centralizovnim upravljanjem na nivou rečnih slivova, kao što je slučaj sa velikom većinom zemalja EU. Svako predavanje vodnih resursa privatnim investitorima neminovno vodi ka profitu kao prioritetnoj kategoriji a na račun očuvanja kvaliteta i zaštite voda i životne sredine.

• Stabilno i jeftino snadbevanje kvalitetnom vodom za piće. U Srbiji je došlo do značajnijeg smanjenja učešća podzemnih voda u komunalnim sistema za vodosnabdevanje stanovništva na račun površinskih voda iz akumulacija i reka (sa 90% na oko 70%). Problemi eutrofikacije i lakog zagađivanja koji prate izvorišta u akumulacijama imaju za posledicu obavezni kompleksni tretman vode i samim tim njenu povećanu cenu. Podzemne vode karakteriše daleko bolji prirodni kvalitet, što je posledica odsustva fizičko – hemijskih i biohemijskih procesa kojima su neposredno izložene površinske vode. Za vodosnabdevanje celokupnog stanovništva Srbije koristi se trenutno oko 23 m³/s, dok su rezerve samo podzemnih voda procenjene na oko 70 m³/s, a uz aktivnije korišćenje veštačke infiltracije, odnosno regulaciju režima isticanja, ukupno bi se moglo zahvatiti još oko 40 m³/s. Tako bi se rešili i problemi voda lošeg kvaliteta (pr. Zrenjanin) i nedostajućih količina (pr. Šumadija, južna Srbija).
• Otpadne vode. Ovo je oblast koja zahteva najviši nivo investiranja i održavanja sistema, a ne donosi profit. To je i razlog da je u Srbiji do sada instalirano postrojenja za preradu ne više od 15% otpadnih voda komunalnih sistema i industrije, od čega je manje od 8% operativno. U Strategiji upravljanja vodnim resursima RS (2015) naglašava se značaj i potrebni obim investiranja u ovu oblast, ali su pomaci i budžetsko rezervisanje sredstava za izgradnju postrojenja i kompletitanje nedostajuće kanalizacione mreže minimalni u odnosu na potrebe. Nekoliko slučajeva incidentnih zagađenja i havarija posebno na manjim vodotocima, doveli su do pomora ribe i celokupne biocenoze.
• Voda za proizvodnju energije. Izgradnja velikih akumulacionih sistema uz poštovanje svih ekoloških zahteva je najefektivniji vid proizvodnje „zelene energije“. S druge strane, izgradnju malih HE treba u potpunosti sprečiti ili izuzetno dozvoliti, samo pod uslovom da su obezbeđeni dovoljno relevantni stručni podaci o zaštiti zavisnih eko sistema i prekidom svake eksploatacije vode u periodima malovođa.
• Mineralne vode. Srbija spada u red zemalja poznatih po velikom broju pojava mineralnih voda. U odredjenom obimu, mineralne vode koriste se kao ”banjske” vode, a sa druge strane, kao stone flaširane mineralne vode. One se mogu iskorišćavati u različite svrhe, počev od rekreacije, preko korišćenja u balneološko-terapeutske svrhe, do korišćenja odredjenih komponenti iz njihovog sastava. Na teritoriji Srbije ima oko dve stotine trideset ispitanih izvora mineralnih i termomineralnih voda sa ukupnim rezervama koje se procenjuju na oko 1 m³/s. Održivo korišćenje i zaštita ovih voda otvara široke mogućnosti razvoja turizma u lokalnim zajednicama.
• Geotermalna energija. Korišćenje geotermalne energije za grejanje i druge energetske svrhe je nažalost u početnoj fazi i veoma skromno u odnosu na potencijalnost i resurse. Najveći potencijal izražen preko vrednosti gustine terestričnog toplotnog toka su u Panonskom basenu i centralnoj i južnoj Srbiji. Subgeotermalni vodni resursi kao vid hidrogeotermalne energije niske entalpije (temperature do 30⁰C) imaju veliku perspektivu i nalaze sve veću primenu u praksi. Procene ukazuju da bi se u pojedinim delovima Srbije mogle pokriti potrebe od oko 10-20% toplotne energije samo iz ovih resursa. To je značajno više od 4%  kao procenjenog mogućeg učešća geotermalne enregije u „zelenom“ energetskom bilansu zemlje kako je to učinjeno u „energetskoj strategiji“ RS.
• Bolja zaštita voda. Prevencija je najbolji vid borbe protiva zagađivanja vode i prirode. Glavnu ulogu u tome ima edukacija kako lokalnog stanovništva, tako i zagađivača. Kroz stimulaciju prečišćavanja otpadnih industrijskih voda i primenu dobre prakse u poljoprivredi, kao i pojačane aktivnosti inspekcijskog nadzora treba sprečavati stvaranje novih divljih deponija i sanaciju postojećih. Istorijska zagađivanja moraju se sanirati, a sistematska kontrola sprovoditi u skladu sa Okvirnom direktivom o vodama EU i našim propisima. Pri tom, poseban značaj ima monitoring voda i zemljišta u zaštićenim oblastima.
• Obrazovanje stručnog kadra. Nedostatak stručnog kadra i sredstava za normalno funkcionisanje komunalnih organizacija razlog su smanjenja proizvodnih kapaciteta usled gubitaka u mreži, čestih kvarova u sistemima, nedostatka monitoringa i novih istraživanja za proširenje postojećih izvorišta i otvaranje novih. Tokom poslednje dve decenije praktično nisu otvarana nova izvorišta pijaće vode u Srbiji, a nekima, poput Makiša, prvog izvorišta u Srbiji za centralizovano vodosnabdevanje preti napuštanje zbog planirane izgradnje grada sa preko 30000 stanovnika na istoj lokaciji.

Istraživanje mineralnih sirovina i rudarenje 

• Istraživanje i eksploatacija mineralnih sirovina. Njihova eksploatacija nužan je preduslov obezbeđivanja energije i industrijskog razvoja svake zemlje. Istraživanje i eksploatacija moraju se međutim odvijati na održiv i ekološki prihvatljiv način. U tom smislu nužne su izmene postojeće zakonske regulative i razdvajanje ova dva procesa posebnim propisima, kako je to i bila praksa duže od pola veka u Srbiji. U propisima u oblasti geologije definišu se uslovi za izvođenje istraživanja, dok se uslovi za eksploataciju, koncesionarstvo, realne takse za naknadu-rudna renta definišu u zakonu o rudarstvu.
• Razvijanje geoloških istraživanja koja su značajna za zaštitu životne sredine i projekti preventivne zaštite ili remedijacije zemljišta, stena, podzemnih voda. Da nije istraživanja geologa ne bi bio poznat stepen degradacije voda i zemljišta u okolini rudnih tela ili napuštenih rudnika. Takođe, ako ne istražujemo ne bi znali šta i koliko imamo od potencijalnog rudnog bogatstva, šta pijemo, šta i kako da štitimo, šta da planiramo.
• Zabrana rudarenja, eksploatacije hidroenergije, i svih drugih sličnih aktivnosti koje bi degradirale životnu sredinu u zaštićenim područjima, bilo koje kategorije zaštite. Rudarska aktivnost je dakle slobodna van zaštićenih područja i može biti ograničena samo strogim poštovanjem najstrožih ekoloških standarda. Potrebno je zaustaviti sve projekte koji ne ispunjavaju ove standarde (eksploatacija litijuma), a eksploataciju u postojećim rudnicima (pre svega Bor i Majdanpek) prilagoditi ekološkim standardima.
• Jačanje domaćih geoloških institucija. Naša ša država nažalost nije bila u stanju, ili nije želela, da prati ulaganje u istraživanja svojih rudnih bogatstava, već je to prepustila inostranim kompanijama. Vodeća geološka institucija u našoj zemlji Geološki zavod Srbije sistematski je degradiran, i konačno zakonskim rešenjima isključen iz mogućnosti da se bavi primenjenim istraživanjima, koje je praktično prepušteno privatnim i/ili inostranim kompanijama. Zakonskim rešenjima država mora da povrati sposobnost da ispituje i kontroliše korišćenje svog rudnog blaga. Ne manje značajna je nacionalizacija privatizovanog Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ koji je uključen pored vodoprivrednih, i u analize uticaja vršenja rudarskih aktivnosti na životnu sredinu. Ove Institucije ne smeju imati samo komercijalne i profitne funkcije.

Energetska efikasnost

• Razviti zelenu ekonomiju koja će zapošljavati veći broj ljudi i koja će imati minimalni uticaj na vazduh i životnu sredinu. Razvoj tržišta obnovljivih izvora energije trebalo bi da bude zasnovan na principima transparentnosti i jednakog pristupa za sve učesnike. Takođe, potrebno je hitno otkloniti administrativne barijere za prozumere – građane proizvođače i potrošače energije kako bi mogli da se ugrađuju dostupni solarni paneli u domaćinstvima.
• Stimulisanje poboljšanja energetske efikasnosti zgrada posebnim setom finansijske podrške. Izolacija objekata mora da bude realizovana na način na koji građani ne snose troškove u napred. Na taj način će se građanima omogućiti da nezavisno od socijalnog i ekonomskog statusa izoluju svoje objekte, uštede energiju i smanje svoje račune. Model koji treba primeniti je takozvani ESCO model. Gradske toplane će postati ESCO (Energy Service Company) kompanije koje će bez kamate kreditirati izolovanje objekata i pružati energetske usluge na osnovu modela garantovanih ušteda. Sredstva će biti obezbeđena kroz aranžmane sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj (EBRD) i Evropskom unijom.
• Podsticaji izvođačima radova. Jedan od problema u realizaciji dosadašnjih programa izolacije domaćinstava odnosi se na broj izvođača radova na tržištu. Kako bi se uticalo na tržište neophodno je kreirati program podrške i podsticaja izvođačima radova. Ovaj program bi uzeo u obzir njihove potrebe kao i potrebe politike energetske efikasnosti koja se odnosi na izolaciju domaćinstava.
• Prelazak na plaćanje po potrošnji. Prelazak na obračunavanje cene grejanja u odnosu na potrošnju, odnosno ugradnju kalorimetara važna je iz više razloga. Za početak, ona utiče na motivaciju građana da smanje potrošnju energije i koriste je racionalno obzirom da će energiju plaćati po utrošku. Takođe, ovakav sistem naplate utiče na smanjenje potrošnje goriva u toplanama, njihovo bolje poslovanje, manje operativnih troškova i kvarova. Od postojećih 60 sistema za daljinsko grejanje u Srbiji svega 15 ima naplatu po potrošnji, uprkos činjenici da je danas ovakva naplata omogućena u svim sistemima.
• Ušteda energije. Potrošnja energije izuzetno je visoka u Srbiji. Najviša potrošnja je u Obrenovcu gde iznosi 239 kWh po m2 na godišnjem nivou, dok je najniža u Bečeju i iznosi oko 70 kWh po m2 na godišnjem nivou. U Beogradu domaćinstva trošne oko 118 kWh po m2 na godišnjem nivou. Standard kaže da potrošnja energije treba da bude između 65 i 75 kWh po m2. Iako prihvatljivi, iznosi od oko 100 kWh su dalje daleko iznad standarda. Različitim merama koje se mogu primeniti kako u industriji, tako u domaćinstvima, potrošnja energije može se umanjiti za oko 50% što smanjuje račune, rasterećuje budžet i omogućava veće ulaganje u zaštitu životne sredine.
• Energetska tranzicija i prestanak korišćenja fosilnih goriva, posebno uglja, u proizvodnji električne energije. Potrebno je kreirati uslove za značajno povećanje udela obnovljivih izvora energije umesto korišćenja fosilnih goriva. Spaljivanje fosilnih goriva u sistemu daljinskog grejanja je poslednja mera koju bi trebalo primeniti samo ako analiza dobiti i troškova pokaže da niti jedna druga opcija nije izvodljiva. Ovo će biti dug proces koji bi trebalo da se završi do 2040. godine.
• Postavljanje solarnih panela na zgradama i kućama. Država bi kreditirala postavljanje panela, a u slučaju da vlasnici to ne žele, sama će postaviti panele i koristiti energiju, a vlasniku plaćati zakup
• Borba protiv energetskog siromaštva. Obezbedićemo jednaku dostupnost energije po cenama koje građani mogu da plaćaju. Istraživanja pokazuju da čak jedna četvrtina stanovnika Srbije sada ne mogu da plaćaju redovno svoje račune. Skoro 10% domaćinstava ne može sebi da priušti topao dom.

Otpad kao resurs

• Odustajanje od koncepta spaljivanja otpada i velikog broja odlagalista otpada u Srbiji kroz uvođenje mera odvojenog sakupljanja otpada. Spaljivanjem otpada kao i njegovim odlaganjem na deponije gubimo ogroman broj radnih mesta u zelenoj ekonomiji, ali gubimo i ogroman potencijal koji ova industrija može da ostvari kada bi se u nju ulagalo. Pored toga, spalionice koja se vise ne spominje samo u Beogradu vec i u drugim gradovima Srbije će poskupeti račune građana za tretman i dovoženje otpada četiri do pet puta i značajno povećati zagađenje vazduha (usled nastajanja letećeg pepela i šljake, kao posledice spaljivanja).
• Odvojeno sakupljanje otpada i kompostiranje omogućava pokretanje zelene ekonomije, što predstavlja mnogo ekonomičniji i održiviji sistem za upravljanje otpadom i nema negativan uticaj na životnu sredinu. Predloženi sistem podstakao bi integraciju individualnih sakupljača u sistem prikupljanja otpada, kojih trenutno ima oko 10 hiljada u Beogradu a na nivou Srbije taj broj je vise destina hiljada.
• Uvođenje novog, pravičnijeg, sistema naplate odnošenja otpada koji će se naplaćivati po količini generisanog otpada, a ne prema kvadratnom metru stambene jedinice. Trenutni sistem jednako naplaćuje usluge odnošenja otpada starijoj osobi koja živi sama u 45 m2 i živi od penzije, koliko i višečlanoj porodici koja deli prostorije iste veličine i generiše mnogo više mesečnog otpada od pojednica. Novi sistem naplate otpada će podsticati građane i građanke da više recikliraju i stvaraju manje otpada.
• Izgradnja postrojenja za recikliranje: u Srbiji se trenutno reciklira manje od 5% otpada, dok evropske zemlje recikliraju između 50% i 60%.

Razvoj poljoprivrede

Srbija ima sve uslove da poljoprivreda bude moderan, međunarodno konkurentan sektor privrede od koga njeni građani lepo žive, ali poljoprivreda danas je zapuštena, a poljoprivrednici u državi i institucijama nema partnere. Broj ljudi u Srbiji koji živi od poljoprivrede je oko 1,4 miliona. Na selu živi oko 40% stanovništva Srbije. Brigu o razvoju sela vodi 35 različitih institucija a rezultat njihovog rada je da nestaje svako četvrto selo, odnosno njih 1200. U 1304 naselja živi manje od 100 stanovnika, a u 550 sela ima manje od 50 stanovnika. Procene govore da u selima širom Srbije ima 200 000 praznih kuća.

Prostor za poboljšanje postoji i neophodno je drugačije pristupiti poljoprivredi Srbije.

• Veći agrarni budžet. Zakonom se mora definisati godišnji agrarni budžet od minimum od 800 miliona evra namenjenih podsticajima u poljoprivredi. Težiti da agrarni budžet bude veći, kako bi se investiralo u ovaj sektor što je moguće više.
• Pojednostavljenje i ubrzanje isplate subvencija. Sistem isplate podsticaja treba digitalizovati u što je moguće većoj meri. Time će se pojednostaviti proces obrade zahteva i smanjiti vreme potrebno za isplatu a korupcija iskoreniti. Poljoprivrednim savetodavnim službama i jedinicama lokalne samouprave širom zemlje pružiti adekvatnu obuku kako bi pružili pomoć i podršku poljoprivrednicima prilikom podnošenja zahteva.
• Više i odgovarajuće subvencije. Subvencije za poljoprivredu neophodno je podići na najmanje 200 evra po hektaru i to je moguće uraditi odmah, bez povećanja agrarnog budžeta. Sa povećanjem agrarnog budžeta i visina subvencije treba da raste.
• Gorivo u pola cene. Cena goriva mora da bude dostupna poljoprivrednicima, i duplo manja od trenutne.
• Đubrivo i sredstva za zaštitu bilja u pola cene. Cene mineralnog đubriva treba prepoloviti u odnosu na postojeće kako bi đubrivo bilo dostupno, i kako ne bismo dolazili u situaciju da setva kasni.
• Voda za navodnjavanje do svake njive i struja za navodnjavanje u svakom ataru. Neophodno je podići površinu poljoprivrednog zemljišta koje se navodnjava i dovesti vodu za navodnjavanje do svake njive. To podrazumeva obezbediti struju za navodnjavanje u svakom ataru. Učešće onih na kojima se ono vrši povećano je tokom poslednje decenije sa svega oko 2% na blizu 5%. Klimatske promene sve više prete poljoprivredi a samo se gubici usled suša 2012. i 2017. godine mere u milijardama evra. U ukupne površine poljoprivrednog zemljišta u Srbiji navodnjava se svega 1,5%. To je daleko od dovoljno, pa sušne sezone predstavljaju veliku opasnost. Globalni prosek navodnjavanja je 17%.
• 50% bespovratnih sredstava za sve investicije u poljoprivredi isplaćeno unapredKako bi podržali poljoprivrednike u razvoju i modernizaciji, neophodno je da 50% sredstava za sve investicije budu isplaćene u napred iz budžeta.
• Poljoprivredni krediti sa 1% kamate. Krediti za poljoprivrednike sa kamatom od 1% moraju da budu dostupni svim poljoprivrednicima kako bi mogli da iskoriste ta sredstva za razvoj svoje proizvodnje.
• Razvoj infrastrukture i poboljšanje kavliteta života na selu. Poljiprivreda i život na selu najčešće su neodvojivi. Preko 200 sela u Srbiji nema ni jednog stanovnika mlađeg od 20 godina. Poštu nema 2.000 sela, čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom. U 1.000 sela u Srbiji nema ni prodavnice, čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku. U 2.760 sela nema vrtića, u 230 sela nema osnovne škole, u dve trećine nema ambulante. Decentralizacija Srbije omogućiće da se sela razvijaju u skladu sa potrebama svih koji žive u njima.

2. Socijalna pravda

Srbija je, prema različitim istraživanjima, među državama sa najvećim stepenom ekonomskih nejednakosti u Evropi. One se prelivaju i u područje politike i pravne zaštite. Statistikama o rastu društvenog proizvoda skrivaju višestruko nepovoljan položaj u kome se nalaze građani Srbije, da većina građana jedva preživljava, da više od polovine građana prima ispodprosečne plate, da svoja prava ne mogu da zaštite. Zbog toga ćemo insistirati na nizu mera koje koje će voditi ka smanjenju nejednakosti. Najvažnije među njima su uvođenje pravedne poreske politika koja će pravedniju raspodelu troškova, prihoda i imovine i donošenje mera koje će omogućiti dostojanstven rad, poštovanje radnih prava i odgovarajuće zarade, odnosno platu za život kao i usklađivanje poslovnog i porodičnog života. Borbu protiv nasilja nad ženama vidimo kao deo borbe za socijalnu pravdu i protiv nejednakosti u društvu.

U cilju ostvarivanja ideala dobrog društva u čijem fokusu se nalaze radni ljudi sprovešćemo sledeće mere:

Pravedna poreska politika

• Nejednakosti i promena perspektive poreske politike. Postojeće poresko zakonodavstvo i stanje u našem poreskom sistemu odslikava sve one nedostatke našeg opšteg političkog i društvenog okruženja. Srpsko poresko zakonodavstvo je slepo za sve izraženiju provaliju društvene nejednakosti koja se postavlja između ogromne većine građana Srbije, s jedne, i male grupe povlašćenih pojedinaca, s druge strane. Tokom prve decenije XXI veka, naša poreska politika je na apsolutno prvo mesto stavljala interese velikog kapitala i poslodavaca, nudeći im jednu od najnižih efektivnih stopa poreza na dobit u ovom delu sveta. Prihodi od kapitala i kapitalni dobici uživali su povlašćeni tretman, dok je smanjivanje fiskalnog opterećenje prihoda od rada uvek sprovođeno tako da novac koga se država odrekla ostane u rukama poslodavaca. Iako su istraživanja potvrdila da je imovinska nejednakost u Srbiji veća od dohodne nejednakosti, naš sistem oporezivanja imovine se nije mnogo promenio u odnosu na početak 90-tih godina prošlog veka. 
• Mit o niskim poreskim stopama na dobit i ekonomskom rastu. Vlast koalicije SNS-SPS-URS je bila primorana da odstupi od politike niskih stopa poreza na dobit pravnih lica. Srbija je 2012. godine značajno povećala svoju stopu poreza na dobit (nominalno sa 10% na 15%, a efektivno sa oko 5% na nešto manje od 15%), pri čemu se pokazalo da je mantra da niska stopa poreza na dobit igra važnu ulogu u privlačenju stranih direktnih investicija potpuno promašena.  Naime, upravo posle ovako velikog povećanja poreskog opterećenja dobiti Srbija beleži ključne uspehe u privlačenju stranih direktnih investicija i tom pogledu nadmašuje sve svoje susede koji imaju niže stope poreza na dobit pravnih lica od nje (Bugarska, Makedonija, BiH, Albanija – 10%, Crna Gora – 9%).
• Dohodak građana. U pogledu oporezivanja dohotka građana, vlast koja upravlja ovom zemljom od 2012. godine do danas nije bila u stanju da sprovede bilo kakve značajnije izmene. Sistem je ostao nepromenjen, pri čemu svake godine šalje jasne znake (test samostalnosti, oporezivanje tzv. frilensera, diskriminacija žena preduzentnica, itd.) da sve manje može da odgovori izazovima sveta u kome živimo. Poslednji Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu se pokazao kao ništa drugo do još jedan marketinški trik ove vlasti, jer bliži se druga godišnjica njegovog donošenja, a još uvek nemamo niti jedan jedini primer njegove primene.  
• Porez na imovinu. Nepravedno je da naši građani plaćaju porez na imovinu na jedinu nepokretnosti koju imaju, a koja im je po pravilu i porodični dom, a da se porez na imovinu uopšte ne plaća na nekretnine koje naši obveznici imaju i inostranstvu. Oslobodićemo porodične domove naših građana poreza na imovinu, i zalagati se da se u Srbiji, baš kao i u Švajcarskoj, Španiji ili Norveškoj, ovim poreskim oblikom obuhvate nekretnine koje naši obveznici imaju van Srbije.  Na ovaj način bi se uspostavio pravičniji sistem finansiranja lokalnih samouprava, sistem koji danas počiva na porezu na imovinu i koji nesrazmerno pogoduje najbogatijim lokalnim samoupravama.
• Porez na nasleđe. Reforma sistema oporezivanja nasleđa i poklona u Srbiji se čini neophodnom, pri čemu bi trebalo da se zasniva na nekoliko osnovnih smernica:

300. a) Potrebno je ukinuti oslobođenje za prvi nasledni red (zadržati ga samo u slučaju supružnika), a sva druga oslobođenja svesti na primerenu socijalno-političku meru ukoliko za time postoji preka potreba, propisivanjem neoporezivog iznosa koji bi se primenjivao samo za naslednike u prvom naslednom redu. Procenjuje se da bi primeren neoporezivi limit trebalo da bude određen u visini prosečne životne zarade u Srbiji (oko 300.000 evra), pri čemu bi se on za potrebe poreza na nasleđe umanjivao po osnovu poklona dobijenih za ostaviočevog života. Kod svih ostalih naslednika i poklonoprimaca neoporezivi iznos bi trebalo da bude predviđen tako da obuhvati de minimis nasledstva i poklone kod kojih je sprovođenje samog postupka ispunjavanja poreskih obaveza troškovno neracionalno.
301. b) Zakonske stope poreza na nasleđe i poklon bi trebalo značajno povećati, kako bi dostigle prosek zemalja Centralne i Istočne Evrope, novih članica EU, a u budućnosti i evropski prosek, pri čemu bi bilo sasvim opravdano uvesti direktnu progresiju u oporezivanju (sa sadašnjih 0% ili eventualno 1.5%, odnosno 2.5% na između 30% i 45%).
302. c) Umesto postojećeg pristupa određivanja razmera poreskog zahteva, procenjuje se da bi ispravniji bio pristup primenjen npr. u Nemačkoj i Francuskoj, koji podrazumeva postojanje neograničene poreske obaveze za imovinu koja se poklanja ili nasleđuje ukoliko se nasleđe stiče ili poklon prima od obveznika koga bismo mogli da nazovemo srpskim ostaviocem, odnosno srpskim poklonodavcem. Naravno, sve prethodno opisane mere bi morale da budu praćene merama kojima bi se sprečavalo izbegavanje poreskih obaveza u slučaju preseljenja obveznika u neku drugu državu.

• Porez na upotrebu, nošenje i držanje dobara. U Srbiji neopravdano zapostavljen još jedan poreski oblik kojim bi se dodatno mogla obuhvatiti imovinska snaga obveznika i delimično rešiti problem malog obuhvata poreza na imovinu. Naime, Zakon o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara, kojim su predviđeni porez na upotrebu motornih vozila, porez na upotrebu plovila, porez na upotrebu vazduhoplova i porez na registrovano oružje, u velikoj je meri zastareo i ne igra onu ulogu, kako u prikupljanju sredstava za javne rashode, tako ni u smanjenju društvene nejednakosti, koju bi mogao da ima (posedovanje luksuznih vozila, plovila ili vazduhoplova u značajnoj meri ukazuje na ekonomsku snagu poreskih obveznika), naravno pod uslovom da uz unapređenje samog okvira bude ojačan merama za sprečavanje izigravanja njegovog cilja. Ove emanacije obveznikove ekonomske snage podvrći oporezivanju prema vrednosti same imovine, čime bi se izbegle postojeće nelogičnosti da je npr. poreska obaveza po osnovu vlasništva nad prosečnim automobilom uporediva sa onom koja pogađa jahtu vrednu više desetina miliona evra. Takođe, kao i u slučaju poreza na neto svetsku imovinu, i u slučaju automobila, plovila i vazduhoplova koji se koriste za lične potrebe krajnjeg vlasnika srpski poreski zahvat bi trebalo proširiti na sve ovakve oblike imovine koje naši rezidenti poseduju, posredno ili neposredno, bilo gde na planeti.
• Neprijavljeni dohodak. Utvrđivanju i oporezivanju neprijavljenog dohotka trebalo pristupiti daleko ozbiljnije, pri čemu bi ovakve mere trebalo prvo sprovesti nad našim političarima i nosiocima javnih funkcija, onima koji su prijavljivali kao svoje jedine prihode skromne poslaničke ili ministarske plate, a istovremeno školovali decu u privatnim školama za čije školarine im njihova prijavljena primanja ni približno nisu bila dovoljna. Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu se pokazao kao ništa drugo do još jedan marketinški trik ove vlasti, jer bliži se druga godišnjica njegovog donošenja, a još uvek nemamo niti jedan jedini primer njegove primene
• Vraćanje administrativnih kapaciteta Poreskoj upravi. Srbija mora, bez ikakvog odlaganja, da ponovo vrati na noge svoju Poresku upravu, da joj obezbedi sredstva i ljudstvo koje su joj neophodni da bi mogla da odgovori sve složenijim izazovima koje savremeno okruženje pred nju postavlja. Istovremeno, oslanjajući se na pretpostavku da ćemo obezbediti adekvatan administrativni okvir, odnosno da će prvi proces biti uspešan, potrebno je otpočeti rad na pripremi novog okvira oporezivanja dohotka građana kao i reformu sistema obaveznog socijalnog osiguranja, odnosno njegovog finansiranja. 
• Progresivan, pravičan sistem oporezivanja dohotka građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Na kraju ovog puta vraćanja administrativnih kapaciteta Poreskoj upravi Srbija treba da dobije jedan savremen, progresivan, pravičan sistem oporezivanja dohotka građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje (prečesto se zaboravlja da jedno bez drugog nema mnogo smisla), sistem koji bi, za razliku od postojećeg, mogao da prepozna lične okolnosti obveznika, pri čemu bi ona imala i Poresku upravu koja bi takav sistem mogla uspešno da sprovede u delo. Poreskoj upravi Republike Srbije nedostaje više hiljada zaposlenih (npr. nedostaje joj najmanje 3.000 ljudi da bi po osposobljenosti stigla svoje kolege u Bugarskoj), njeni zaposleni su u proseku pred penzijom (prosečna starost zaposlenih u Poreskoj upravi je iznad 56 godina), dok su njihove zarade neprimereno male za odgovoran posao koji im je poveren (oko republičkog proseka).

Dostojanstven rad

Srbija je odavno postala zemlja jeftine radne snage. U našoj zemlji danas ljudi rade mnogo, a zarađuju malo. Naša privreda je razorena. Uništivši domaću proizvodnu bazu vlasti su se okrenule privlačenju direktnih stranih investicija kao receptu za oporavak. Ova strategija se iz godine u godinu ispostavlja kao ćorsokak – kako za radnike i radnice, tako i za domaću privredu u celini.

Javni novac se, kroz sistem subvencija, preliva stranim kompanijama koje otvaraju pogone niske produktivnosti koji mahom zahtevaju nekvalifikovanu ili niskokvalifikovanu radnu snagu. U njima su ljudi eksploatisani do krajnjih granica, bez mogućnosti da ostvare osnovna prava. Nadzirani i šikanirani radnici i radnice, koji rade do poslednjeg atoma svoje snage, bez prava na pauzu, bolovanje i odmor, postali su simbol urušenog društva. Bogatstvo generisano njihovim radom sliva se u ruke malog broja privilegovanih, a vrednost stvorena u Srbiji ispumpava se iz zemlje. Privatni profit je postao važniji od zdravlja, života i blagostanja ljudi. To MORAMO da promenimo. Radnice i radnici moraju biti u središtu radnog prava.

Sugurnost zaposlenja:

• Važenje zakona o radu za sve radnike. Radno zakonodavstvo je prethodnih godina usitnjeno i menjano na način da umanji prava radnika i radnica. Nesigurni ugovori postali su pravilo. Različiti oblici radnog angažovanja van radnog odnosa, poput ugovora o privremenim i povremenim poslovima, uskraćuju ljudima pravo na plaćen prekovremeni rad, bolovanje i odmor. Ljudi angažovani putem ovih ugovora nemaju nijedno pravo na radu i u vezi sa radom koje garantuje Zakon o radu, iako učestvuju u procesu rada i rade na poslovima koji spadaju u delatnost poslodavca. Sve ovo nam govori da nesigurni i nestandardni oblici zaposlenja nisu u saglasnosti sa nizom potvrđenih međunarodnih ugovora u oblasti radnog prava, a samim tim su u koliziji sa Ustavom Republike Srbije. Odredbe Zakona o radu moraju se odnositi na sve radnike i radnice koji rade na teritoriji Republike Srbije, bez obzira na pravni osnov po kom rade, da li im je poslodavac domaće ili strano preduzeće ili su samozaposleni, da li su upućeni na rad u Republiku Srbiju ili ih je poslodavac iz Republike Srbije uputio na rad u inostranstvo.
• Ukidanje ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Svako ko radi, ulaže neki rad, mora imati osnovna prava zagarantovana radnim standardima – pravo na redovna primanja, ograničeno radno vreme, plaćen prekovremeni rad, bolovanje i odmor, pravo na sindikalno organizovanje, kolektivno pregovaranje, itd. Rast nesigurnih oblika zaposlenja kojem smo svedočili u prethodnim godinama išao je isključivo na štetu radnica i radnika. Svaki ugovoreni rad radnika i poslodavca je radni odnos, što podrazumeva ne samo određena nesporna i neotuđiva individualna i kolektivna prava radnika, već i kvalitetniju zaštitu tih prava. Ugovori o privremenim i povremenim poslovima su nepotrebni i neustavni, uskraćuju radnicima i radnicama osnovna prava i biće ukinuti. Svako ko radi ima pravo na ugovor o radu na određeno ili neodređeno vreme.
• Trajanje ugovora o radu. Poslodavac će sa istim radnikom moći da zaključi najviše dva uzastopna ugovora o radu na određeno vreme. Ukupno trajanje svih ugovora o radu zaključenih na određeno vreme sa istim poslodavcem neće moći da bude duže od 12 meseci.
• Otkazni rok ne sme biti kraći od mesec dana. U Zakon o radu biće vraćena odredba kojom se definiše iznuđeni otkaz.
• Zaposlićemo više inspektora rada i unaprediti njihovu tehničku opremljenost kako bi lakše sprovodili nadzor nad primenom Zakona o radu. Inspekcija rada će imati veća ovlašćenja prema poslodavcima, veće plate ali i veću odgovornost za savesno izvršavanje obaveza propisanih zakonom.
• Unapredićemo standarde u pogledu bezbednost i zdravlja na radu jer je ovo jedno od gorućih pitanja, imajući u vidu ekspanziju investitorskog urbanizma, rasprostranjenost novih formi rada kao što je rad putem mobilnih aplikacija, i rastući broj stranih radnika koji rade u polulegalnim radnim režimima. Pojačaćemo kontrolu poštovanja bezbednosnih i zdravstvenih standarda, i unaprediti institucionalne mehanizme za zaštitu bezbednosti i zdravlja na radu.
• Uvešćemo radne sudove radi lakšeg i efikasnijeg rešavanja sporova vezanih za radni odnos. Omogućićemo efikasno i jeftino sporazumno vansudsko rešavanje sporova, zasnovano na dobrovoljnosti i posredovanju između strana u sporu, koristeći dobra iskustva drugih zemalja. Na ovaj način će radnici moći da brzo reše svoje probleme i dobiju zadovoljavajuće obeštećenje od poslodavaca. Unapredićemo i osnažiti službe besplatne pravne pomoći radnicima i radnicama.

Kraće radno vreme:

• Skratićemo puno radno vreme na 35 časova nedeljno. Srbija je zemlja u kojoj se najviše radi u Evropi. I u vreme pandemije radnice i radnici u našoj zemlji rade u proseku 43,5 sati nedeljno i to ne računajući dodatne poslove na kojima su ljudi primorani da se angažuju kako bi prehranili sebe i svoje porodice. U skladu sa međunarodnim tendencijama, razvićemo strategiju za smanjenje radne nedelje na 32 sata kako bi radnici i radnice imali mogućnost da se posvete sebi i svojim porodicama i uživaju u plodovima svog rada.
• Prekovremeni rad ne može da traje duže od 7 časova nedeljno, 14 časova u toku jednog meseca, odnosno 140 časova godišnje. Radnik ili radnica ne mogu da rade duže od 10 časova tokom jednog radnog dana.
• Za rad na dan praznika koji je neradan dan i za rad nedeljom radnik ili radnica imaju pravo na uvećanu zaradu najmanje 300% od osnovice, za rad u smenama najmanje 30% od osnovice, a prekovremeni rad i rad noću najmanje 50% od osnovice.
• Omogućićemo finansijske i poreske podsticaje za poslodavce kako bi se prilagodili tranziciji ka kraćem radnom vremenu. Umesto subvencija stranim kompanijama, država treba da ponudi pomoć preduzećima u transformaciji ka skraćivanju radnog vremena.
• Podsticaćemo inovacije u pogledu organizacije rada koje daju zaposlenima više slobode da organizuju radno vreme, kao i tehnološke inovacije koje olakšavaju organizaciju rada sa kraćim radnim vremenom.
• Podsticaćemo saradnju različitih aktera (ministarstva, sindikata, poslodavaca, profesionalnih udruženja) kako bi se premostili izazovi skraćivanja radnog vremena.

Plata za život:

• Uvešćemo u zvanične statističke pokazatelje obračun plate za život, kao metodologije za računanje realnih troškova života koji zadovoljavaju minimum socijalnih i egzistencijalnih potreba radnika i radnica i njihovih porodica. Plata za život mora da pokrije troškove života tročlane porodice i to: hranu adekvatne kalorijske i nutritivne vrednosti, odeću, stanovanje, javni prevoz, komunalije i telekomunikacije, obrazovanje, slobodno vreme i kulturu, adekvatnu zdravstvenu zaštitu, troškove za higijenu i odmor (jednonedeljni put u okviru zemlje), uključujući i diskrecioni dohodak od 10% za nepredviđene troškove domaćinstva. Plata za život je univerzalno ljudsko pravo definisano dokumentima Ujedinjenih nacija i Republika Srbija mora aktivno raditi na ispunjenju ovog prava svim radnicama i radnicima.
• Minimalnu cenu rada ćemo povećati na 300 dinara po času. Radnice i radnici sa najnižim primanjima biće oslobođeni plaćanja poreza na zarade koji iznosi 10%. Uvešćemo princip progresivnog oporezivanja zarada.
• Minimalnu zaradu ćemo usklađivati prema obračunu plate za život. Subvencije i druge vidove poreskih i carinskih olakšica moći će da dobiju samo one kompanije koje obezbeđuju tehnološki napredne i kvalitetne poslove na kojima radnice i radnici ostvaruju pravo na platu za život. Cilj ekonomskog razvoja je da se u periodu od 10 godina omogući dostizanje nivoa plate za život ljudima koji ostvaruju najniža primanja.
• Uvešćemo socijalne penzije za sve starije od 68 godina bez penzijskih ili drugih prihoda. U Srbiji živi oko 130.000 starijih od 65 godina koji nisu pokriveni penzijskim osiguranjem od kojih je 85% žena.

Demokratija na radnom mestu

• Svako mora da ima pravo na sindikalno organizovanje. Pravo da osnuju sindikat imaće svi radnici i radnice, bez obzira na pravni osnov po kom rade, a pravo da budu članovi sindikata imaju sva lica stara 15 i više godina. Sindikalni predstavnici i aktivisti uživaće zaštitu od svakog štetnog postupka po njih.
• Pravo na štrajk biće garantovano svim radnicima i radnicama, bez obzira po kom pravnom osnovu rade za poslodavca, radi zaštite i unapređenja njihovih prava, sloboda i interesa na radu i u vezi sa radom. Odluku o stupanju u štrajk, pored sindikalnih organa, moći će da donese i najmanje 15% radnika i radnica čime se omogućava ostvarivanje prava na štrajk i onim ljudima koji nisu sindikalno organizovani. Uvešćemo mogućnost pokretanja spontatnog štrajka u situacijama kada su povređena osnovna radna prava čije poštovanje mora hitno da bude obezbeđeno. Članovi štrajkačkog odbora moraju uživati poseban vid zaštite od otkaza i stavljanja u nepovoljan položaj, imajući u vidu odgovornost koju preuzimaju kada se opredele da organizuju štrajk i predstavljaju štrajkače.
• Radnički savet predstavlja i štiti interese radnika kod poslodavca, a radnici preko radničkog saveta ostvaruju pravo na obaveštavanje, savetovanje i saodlučivanje o svim pitanjima od značaja za radnopravni i socijalno-ekonomski položaj radnika. Pravo radnika i radnica da osnivaju radničke savete neophodno je nedvosmisleno urediti tako što će se u Zakonu o radu proširiti postojeće odredbe o savetu zaposlenih. Zakon mora jasno definisati pravila u pogledu osnivanja i nadležnosti radničkih saveta u odnosu na poslodavca i u odnosu na sindikate koji su osnovani kod poslodavca.
• Daćemo podsticaj zadružnom organizovanju kroz izmenu sistema javnih nabavki, direktne investicije, subvencionisanje zadružnih inicijativa i projektno finansiranje. Unapredićemo nadzor nad poslovanjem zadruga kako bi se sprečile zloupotrebe koje vode eksploataciji radnika i radnica, a naročito mladih koji su u potrazi za zaposlenjem upućeni na studentske zadruge koje često posluju suprotno postojećim propisima i osnovnim zadružnim vrednostima.
• Obezbedićemo poreske i finansijske podsticaje za preduzeća koja žele da omoguće zaposlenima da steknu deo vlasništva nad akcijama kao garanciju dugoročne socio-ekonomske sigurnosti.

Usklađivanje porodičnog i poslovnog života i podrška porodicama

Iako su vlastima puna usta populacione politike država i dalje ne radi ništa kako bi roditeljima osigurala pravo na usklađivanje porodičnog i poslovnog života. Pored nesigurnosti zaposlenja i prihoda, ovo predstavlja jedan od glavnih problema sa kojim se suočavaju mladi kada odlučuju o zasnivanju porodice i u ranom roditeljstvu kada odlučuju o rađanju drugog ili trećeg deteta. Sa ovim problemom suočavaju se i ostali zaposleni koji brinu o nekom članu porodice – detetu, starijoj ili bolesnoj osobi. Ovakvim stanjem su posebno pogođene žene, ionako opterećenh neplaćenim kućnim radom, jer se mahom od njih očekuje da svoje aktivnosti brige i rada u domaćinstvu usklade sa svojim obavezama na radnom mestu. Žene i dalje imaju niža primanja od svojih muških klolega, čak i u situacijama kada rade isti posao. One često dobijaju otkaze nakon bolovanja i porodiljskog odsustva, imaju manje šansi za zaposlenje ukoliko se odluče da postanu majke, pa češće ostaju nezaposlene i ekonomski neaktivne. Važeći Zakon o finansijskoj pomoći porodici sa decom, čak i nakon najnovijih izmena, diskriminiše po pitanju prava na porodiljsko odsustvo čitave kategorije poput radnica koje rade putem nesigurnih i nestandardnih ugovora, samozaposlenih žena, slobodnih umetnica i preduzetnica, itd.

• Naknada tokom sprečenosti za rad zbog održavanja trudnoće mora biti isplaćivana u visini 100% zarade za zaposlene i u visini minimalne zarade za nezaposlene trudnice. Porodiljska naknada mora biti u visini celokupnog iznosa zarade za zaposlene i minimalne zarade za nezaposlene trudnice.
• Radnica mora da ima pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta do navršene prve godine starosti deteta.
• Zakonski ćemo definisati obavezno odsustvo oca zbog rođenja deteta u trajanju od 15 dana. Omogućićemo ocu da koristi pravo na odsustvo radi nege deteta u trajanju od tri meseca do navršenog 15. meseca deteta.
• Omogućićemo da oba roditelja rade skraćeno i klizno radno vreme šest meseci nakon isteka prava na odsustvo radi nege deteta.
• Oba roditelja, po isteku odsustva radi nege deteta, imaće pravo na roditeljsko odsustvo u ukupnom trajanju od četiri meseca koje mogu da koristi do isteka sedme godine života deteta. Oni ovo pravo mogu iskoristiti jednokratno ili u više pojedinačnih perioda.
• Radnice moraju uživati posebnu zaštitu od otkazivanja ugovora o radu nakon završenog porodiljskog odsustva. Samohrane majke moraju imati potpunu sistemsku pomoć, regulisana prava na skraćeno i klizno radno vreme i posebne mere zaštite od gubitka posla.
• Upis deteta u vrtić ne sme podrazumevati uslov da oba roditelja moraju biti zaposlena jer se time ženama otežava izlazak na tržište rada. U perspektivi vrtići moraju biti dostupni svakom roditelju. Ograničavanjem prava na vrtić isključivo zaposlenim roditeljima država izbegava svoju obavezu da svima omogući da koristi ovu uslugu. Do realizacije Strategije razvoja javnih vrtića zadržati liste prioriteta, ali omogućiti nezaposlenim roditeljima da konkurišu a da ne dobiju automatsku odbijenicu već ih po listi raspoređivati u vrtiće u kojima ima mesta. Neophodno je ovu meru usaglasiti sa povećanjem kapaciteta vrtića na nacionalnom nivou.
• Obezbedićemo mogućnost rada sa skraćenim i kliznim radnim vremenom zaposlenima oba pola koji brinu o članu porodice.
• Podrška jednoroditeljskim porodicama preko osnivanja Alimentacionog fonda u budžetu Republike Srbije iz koga bi se na nivou lokalnih samouprava isplaćivale neisplaćene alimentacije, a država ih potom naplaćivala izvršenjem od nesavesnih roditelja izdržavalaca maloletne dece. Država sada ne radi ono što bi trebalo da radi – ne goni one koji ne plaćaju alimentaciju (nedavanje izdržavanja je i sada krivično delo). Alimentacioni fond počiva na ideji da država plaća alimentaciju, a onda se naplaćuje od roditelja koji je ne plaćaju. Država sada ne preduzimaju mere na koje su ovlašćeni, ali bi trebalo da bude motivisanija da to čini ukoliko bi postojao Alimentacioni fond.

Nasilje nad ženama

Prethodnih par godina su pored pandemije,  obeležene istupanjem hrabrih žena u javnosti razotkrivanje slučajeva seksualnog nasilja, kao i zloupotrebe moći muškaraca na položajima. Progovaranje o traumatičnim iskusvima, nije se samo završilo na slučajevima Milene Radulović i Danijele Štajnfild već su na desetine hiljada svedočanstava žena preplavile društvene mreže pod sloganom #nisamprijavila.

Predlažemo set rešenja koje bi u značajnoj meri premostile jaz između rasprostranjenosti slučajeva seksualnog i drugih oblike nasilja i malog broja prijava, kao i ponudila rešenje za sistemsku zaštitu žena u ovoj situaciji. Svesni smo i činjenice da naša država ima solidne zakone koji su u određenoj meri usklađeni sa Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama ( u daljem tekstu Istanbulska konvencija) i koju je naš parlament ratifikovao pre skoro 10 godina.

• Uvešćemo institut poverljivog lica koje može biti bilo koje lice (neko iz porodice, ženske organizacije, prijatelj/prijateljica) za koje bi nadležni organi bili obavezni da omoguće prisustvo u svim postupcima i radnjama u koje je uključena žrtva, a koji su u vezi sa odnosima u porodici. Verujemo da će ova promena, koja ne iziskuje dodatne budžetske izdatke, u velikoj meri ženama olakšati i dalje traumatičan proces i proceduru prilikom prijavljivanja nasilja.
• Pokrenućemo postupak izmene definicije krivičnog dela silovanja, kako bismo je u našem zakonu uskladili sa definicijom iz Istanbulske konvencije, a koja pod silovanjem podrazumeva izostanak nedvosmisleno i jasno izraženog pristanka na seksualni odnos. Ovo bi obezbedilo pravni okvir za kažnjavanje svake seksualne radnje bez pristanka. Ovaj korak bi u većoj meri odgovorio na stvarna iskustva žena u slučajevima najtežeg čina seksualnog nasilja koje nisu uvek praćene fizičkom silom i vidljivim znacima povrede, te bi jednim delom olakšale ženama teret dokazivanja. Izmeni bi prethodila temeljna edukacija i javna kampanja o informisanju stanovništva o novoj definiciji, kao i razumevanju pojma pristanka.
• Bolja primena postojećeg zakonskog i institucionalnog okvira u pogledu zaštite žena od rodno zasnovanog nasilja i kažnjavanja počinilaca, te se obavezujemo da ćemo dosledno primenjivati disciplinsku odgovornost, obezbediti strožije kažnjavanje počinilaca u sudskoj praksi putem temeljne edukacije svih relevantnih aktera i veće saradnje sa ženskim organizacijama koje su uvele prve usluge za zaštitu žena u našoj zemlji te mogu biti dragocen partner u multidisciplinarnom odgovoru na porodično i svako drugo rodno zasnovano nasilje.
• Organizovaćemo temeljne edukaciju svih relevantnih aktera uz veću saradnje sa ženskim organizacijama koje su uvele prve usluge za zaštitu žena u našoj zemlji te mogu biti dragocen partner u multidisciplinarnom odgovoru na porodično i svako drugo rodno zasnovano nasilje.
• Proširićemo mrežu Sigurnih kuća, uvedemo Centre za žrtve silovanja po one stop shop modelu koji već postoji u Vojvodini, da uspostavimo funkcionalan Nacionalni SOS telefon u saradnji sa ženskim organizacijama, kao i obezbedimo da se ispune obaveze lokalnih samouprava u pogledu finansiranja licenciranih usluga SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja.
• Uvešćemo u nastavni plan seksualno obrazovanje, kroz više edukativnih programa, kako za decu tako i nastavnike i roditelje. Jedan od prvih koraka je ponovno uvođenje obrazovnih paketa za sprečavanje seksualnog nasilja nad decom Incest trauma centra koji su prošli širok krug konsultacija od strane struke, a i nadležnih ministarstava i čiji je sadržaj preko 62% pilotiran u školama i vrtićima pre više od 5 godina.

3. Obrazovanje

Kvalitetno obrazovanje koje je dostupno svima ključ je dugoročni cilj za razvoj društva i bolju budućnost građana Srbije. Koncept obrazovanja i Srbiji nije dorastao savremenim izazovima a reforme koje se vrše prilagođavaju sistem obrazovanja postojećim odnosima na tržištu na kome dominiraju oni koji imaju mnogo novca, kojima je potrebna jeftina i obespravljena radna snaga i koji ne ulažu u savremene i čiste tehnologije. Da bi sistem obrazovanja mogao da obezbedi kvalitetno obrazovanje, potrebno je učiniti mnogo toga: popraviti položaj nastavnika, redefinisati programe i smanjiti opterećenje učenika, škole pretvoriti u mesta za celodnevno učenje. Decentralizovaćemo obrazovanje kako bi ga prilagodili korisnicima, a škole tako mogu postati zajednice u kojima nastavnici, učenici i lokalna samouprava mogu delovati u zajedničkom interesu.

Obrazovni sistem je veliki i spor sistem i mora se menjati pažljivo i na duži vremenski period. Stoga je važno da se postave smernice, da se odrede pravci i uvedu mere koje je moguće odmah uvesti.

Funkcionalni sistem obrazovanja

• Demokratizacija sistema obrazovanja. Obrazovanje mora postati prioritet, jer je to razvojna šansa. Glavnu reč o reformi sistema obrazovanja moraju imati zaposleni u sistemu obrazovanja, ali svaka promena mora biti rezultat široke javne rasprave svih relevantnih aktera. Pokrenućemo široku javnu raspravu o reformi obrazovanja, počevši sa predlozima koje daju nastavnici.
• Finansiranje obrazovanja. Sve dosadašnje reforme obrazovanja bile su neuspešne jer ih nije pratilo povećanja finansijskih davanja koje takve promene iziskuju. Udeo troškova za obrazovanje u Republici Srbiji je daleko manji od evropskog proseka i iznosi 3.70%, dok najrazvijenije zemlje ulažu i više 7%. Potrebno je uvećati budžet kako bi se vremenom izjadnačio sa uporedivim zemljama. Povećanjem budžeta u skladu sa evropskim prosekom (oko 5% udela u BDP-u) ne bi se svaka reforma i troškovi obrazovanja prebacivali na nastavnike i roditelje i rešili bi se mnogi, mada ne i svi, problemi u obrazovanju.
• Prilagođavanje programa funkcionalnom obrazovanju. Rezultati poslednjeg PISA testiranja (2019) pokazuju vrlo zabrinjavajuće podatke da 40% petnaestogodišnjaka ne dostiže osnovnu funkcionalnu pismenost. To znači da taj procenat učenika ne ume da iskoristi osnovna znanja stečena u školi. Dakle, ono što nauče ne znaju da primene u realnom životu i praksi. Učenici će zbog toga imati poteškoća u daljem nastavku školovanja. One se mogu očekivati i kasnije, pri njihovom zapošljavanju, profesionalnom napredovanju u karijeri, kao u njihovom učešću u društvenom životu zajednice. Promene u sistemu obrazovanja kojima bi se programi korigovali u smeru funkcionalnog opismenjavanja ne smeju ostati samo u nadležnosti komisija Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, a time i pod kontrolom ministarstva, one moraju uključiti sve zainteresovane aktere.

Za pravedno i dostupno obrazovanje. 

• Ukidanje postojećeg modela dualnog obrazovanja. Postojeći sistem dualnog obrazovanja smatramo primerom društvene nepravde koja se nanosi mladim ljudima. Oni su, najpre, izloženi radnoj eksploataciji jer je potplaćeni rad za kompanije koje ih angažuju obavezni deo obrazovnog procesa. To nije praksa koju učenici stiču. Drugo, izbor dualnog obrazovanja značajnom delu učenika zatvara mogućnost visokog obrazovanja. Razvojna politika ne sme se zasnivati na obrazovanju niskokvalifikovane i jeftine radne snage za velike kompanije i investitore, nego na mogućnosti sticanja visokog obrazovanja, odnosno obrazovanju kompetentnih građana i visokokvalifanih
• Dostupni udžbenici i oprema. Društvene nejednakosti ne smeju uticati na kvalitet obrazovanja. Učenici u školama moraju imati na raspolaganju svu potrebnu opremu, nastavna sredstva i udžbenike neophodne za školovanje. Škole moraju biti opremljene resursima za učenje učenicima koji to ne mogu privatno priuštiti.
• Besplatni programi dodatnog obrazovanja. Učenici u školama moraju imati besplatne programe dodatnog obrazovanja kako bi stekli znanja koja su im potrebna za izbor buduće karijere i opremili se znanjima za aktivan društveni život. Ovaj vid nastave bi nastavnicima bio uračunat u radne kvote ili posebno plaćen.
• Zdrav obrok za svu decu. Pokrenućemo program uvođenja đačkih kuhinja u kojima bi učenici mogli da dobijaju zdrav obrok. Tamo gde to nije moguće, obezbedićemo zdravu ishranu u školi na druge načine.
• Doživotno obrazovanje za sva zanimanja. Sticanje znanja ili diploma u vanškolskom životnom dobu je složeno i skupo. Potrebno je pojednostaviti ovaj sistem kako bi se građanima lakše omogućila prekvalifikacija ili dokvalifikacija.

Status nastavnika.

• Vraćanje dostojanstva nastavničkoj profesiji. Kvalitetan život prosvetnom radniku omogućava nezavisnost u radu i bolju motivaciju. Važno je da zanimanje u prosveti ponovo postane poželjno za mlade ljude koji imaju sklonosti i ljubavi prema jednoj od temeljnih profesija svakog uređenog društva. Sistematska briga države o društvenom statusu prosvetara je neophodna, a ne tiče se samo zarade nego i poštovanja nastavnika i društvenog statusa obrazovanja. Motivisan prosvetni radnik pre svega je cenjen i priznat u društvenoj zajednici kao odgovoran faktor u obrazovanju koje je u interesu i za dobrobit čitave zajednice. Potrebno je uvesti niz mera kojima bi se štitila bezbednost i položaj nastavnika. Nastavnici ne smeju biti meta nezadovoljnih roditelja i učenika i moraju biti tretirani kao ugledni članovi zajednice.
• Materijalni položaj nastavnika. U ostvarenju tog cilja potrebno je posebnu pažnju usmeriti na bolje plate, platne razrede i mogućnost napredovanja. Neophodno je da se ono pozitivno odrazi na zaradu prosvetnog radnika i da se određuje prema jasnim kriterijumima. Plate nastavnika ne smeju biti manje (trenutno su 5% manje) od republičkog proseka, uprkos višem stepenu obrazovanja od prosečno zaposlenog, ukoliko želimo da se najbolji opredeljuju za ovaj poziv.
• Školovanje i usavršavanje nastavnog kadra. Nastavnici i učitelji treba da budu dobro pripremljeni za pedagoški rad sa decom i osposobljeni da budu predavači na nekoliko srodnih predmeta. To bi u budućnosti dovelo do jasne povezanosti gradiva između predmeta. Sa druge strane, nastavnik bi bio u mogućnosti da prati uspeh učenika u nekoliko srodnih disciplina i da na taj način ima jasniji i precizniji uvid u to što đaci mogu da postignu i kako mogu da razumeju pređeno gradivo. Sami učenici bi ovakvom nastavom postizali bolju međupredmetnu povezanost i tako sticali kvalitetno i u životu primenjivo znanje. Ovako utvrđenim obrazovnim sistemom prosvetni radnici ne bi na početku svake školske godine brinuli o nastavnoj normi zato što bi ona svakako mogla lakše da se dopuni ili drugim predmetom ili radom na nekom od časova u okviru škola u jednoj smeni.
• Rasterećenje papirologijom i pojednostavljivanje vođenja evidencija je neophodno, zato što je prosvetni radnik postao administrativni radnik koji mora da zadovolji forme, a ne suštinu obrazovnog sistema. Čitav sistem bi morao da se usresredi na ishode, ne na ispunjavanje nekakvih predefinisanih normi.
• Veći broj stručnih saradnika u školama (pedagozi, psiholozi, defektolozi) i više prosvetnih savetnika u školskim upravama doprineli bi da učenici, nastavnici, ali i roditelji dobiju kvaltetnu podršku i kontinuiranu pomoć u radu.

Status učenika.

• Rasterećenje programa i funkcionalno pismen učenik. Ovakva pismenost ne podrazumeva samo pisanje i čitanje nego i razumevanje onoga što je pročitano. Odnosi se i na shvatanje pročitanih tekstova, grafikona, tabela i drugih izvora informacija. Osim toga funkcionalna pismenost omogućava i kritičko razmišljanje kao i praktičnu primenu stečenih znanja i veština u toku školovanja. Takav đak je u stanju da posle završene škole bude kompetentan na poslu i aktivan učesnik u životu zajednice.
• Jednosmenski rad otvara mogućnost za dobru organizaciju nastave kao i za sveobuhvatnu reformu nastavnih planova i programa. Sve navedeno bi doprinelo da učenici budu rasterećeni viška nepotrebnog gradiva i vremena provedenog u đačkoj klupi. Nastava svih učenika u Srbiji samo u jednoj smeni otvoriće mogućnost za nove i značajnije pristupe učenju, kao što su odlasci u prirodu, kulturne ustanove, izučavanje veština komunikacije, prepoznavanje i razumevanje sopstvenih i tuđih osećanja, kvalitetno bavljenje sportom, izradu domaćih zadataka u školi. Neophodno je da planiramo i radimo na budućnosti u kojoj će deca ostati deca kada dođu kući, a roditelji imati mnogo više vremena da se bave njihovim psihofizičkim razvojem i vaspitanjem. U tom cilju škola u jednoj smeni ne brine samo o tome da učenici svoje školske obaveze završe u samoj školi, nego i da se vodi računa o usklađivanju obrazovanja dece sa usklađivanjem profesionalnog i privatnog života roditelja. Naravno, rad škola u jednoj smeni zahteva infrastrukturne promene, ali je ostvariv plan kojem se mora težiti.
• Smanjenje broja učenika u odeljenju. Danas se nastava odvija u vrlo brojnim odeljenjima, sa po 30, a u srednjim školama i gimnazijama sa po 33 i više učenika. U ovako velikim odeljenjima nema kvalitetne nastave ni kvalitetnog učenja. Smanjenjem broja učenika u odeljenjima na 20 se postiže mogućnost boljeg pristupa svakom detetu i lakšem prilagođavanju onoga što učenik treba da dostigne kao krajnji rezultat. Nastavnik u učionici sa manjim brojem učenika može da radi mnogo efikasnije i može bolje da upozna potrebe i osobenosti svakog od njih. Jednostavno, time se otvara mogućnost za neuporedivo kvalitetniji proces obrazovanja.

Decentralizacija.

• Škola kao zajednica. Škole bi se morale aktivno uključivati u život lokalne zajednice i postati njihov centar. Škole ne smeju biti izolovane od okruženja nego učestvovati u rešavanju problema zajednice, mesta gde se okupljaju zainteresovani akteri i organizuju različiti događaji. Škole i zaposleni u njima bi, na ovaj način, uključili bi se u život i razvoj zajednice, briga o vaspitanju učenika bila bi predmet interesovanja same zajednice, a roditelji i ljudi različitih zanimanja mogli bi da učestvuju u obrazovnom procesu.
• Departizacija u obrazovanju. Uplitanje partija i njihovih funkcionera vidljivo je na mnogim mestima, od izbora direktora, dekana i rektora do određivanja prioriteta u menjanju programa (udžbenici za identitetske predmete na predlog predsednika Republike). Na univerzitetima je poplava doktorata u svrhu unapređenja političkih karijera, od kojih su mnogi već razotkriveni kao plagijati. Vratićemo obrazovanje u ruke nastavnika, roditelja, učenika i građana.
• Promena načina izbora organa upravljanja. Sadašnji izbor direktora škola omogućio je da direktori u školama budu izabrani mimo volje kolektiva, bilo direktnim imenovanjem od strane ministran ili glasovima roditeljskih saveta i predstavnika lokalne zajednice u školskim odborima. Smatramo da ovaj sistem treba promeniti tako da se direktori ne mogu biti izabrani mimo volje kolektiva.

4. Zdravstvo

Pandemija virusa Covid-19 uverila je i najveće skeptike u važnost razvijene državne zdravstvene infrastrukture, ali i ukazala na sve slabosti trenutne organizacije zdravstvenog sistema. Građani Srbije, srazmerno svojim prihodima, prema podacima Svetske banke, troše više od građana mnogih razvijenijih država na zdravstvene troškove, uključujući obavezno osiguranje, participacije, privatne preglede i lekove. Zauzvrat, građani ne dobijaju odgovarajuću zaštitu, nego čekaju u redovima, teško zakazuju specijalističke preglede, čekaju na zakazane operacije, privatno plaćaju analize i preglede, skupljaju novac za skupa lečenja ili ne mogu da dobiju hitnu medicinsku pomoć. Strategije optimizacije mreže ustanova zdravstvene zaštite i smernice za izradu Plana razvoja zdravstvene zaštite učinila je stvar još gorom, preventini pregledi su postali nedostupni a sekundarna zaštita je izmeštena iz domova zdravlja. Plan razvoja zdravstvene zaštite koalicije MORAMO omogućiće građanima dostupne preventivne zdravstvene preglede, vratiće specijalističke preglede u domove zdravlja, reorganizovaće RFZO i Agenciju za lekove i medicinska sredstva a njihov rad učiniti transparentnim.

Nejednakost u zdravlju i neefikasna usluga su ključne karakteristike zdravstvenog sistema Srbije. Ovu činjenicu potvrđuju brojni međunarodno standardizovani pokazatelji. Nejednaku dostupnost zdravstvene zaštite pokazuje i podatak da skoro svaki peti stanovnik Republike Srbije stariji od 15 godina nije dobio zdravstvenu uslugu koja mu je bila potrebna (18,2%), i to najčešće iz finansijskih razloga (24,8%), dugog čekanja na zdravstvenu uslugu (16,6%) ili udaljenosti zbog problema sa prevozom (5,7%)(EU SILC). Zakazivanje na pojedine specijalističke preglede čeka se i do šest meseci, operacije na srcu godinu dana, dok se operacije katarakte, zgloba kuka i kolena čekaju i duže od dve godine. Posledica toga je da veliki broj građana ne može da zadovolji svoju potrebu za zdravljem. Solidaran i održiv mehanizam za plaćanje troškova zdravstvene zaštite za sve građane kojima je ona potrebna podrazumeva plaćanje doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje od strane svih zaposlenih i poslodavaca, srazmerno ostvarenim prihodima, njihovo prikupljanje u jedinstvenom namenskom zdravstvenom fondu, čini. Ono što nedostaje jeste javnost u radu i demokratska kontrola raspodele sredstava iz RFZO.

Potrebna je reorganizacija zdravstva i jačanje državnog sistema zdravstvene zaštite koja uključuje:

Lekari i medicinsko osoblje

• Briga o lekarima i zaposlenima u medicinskim ustanovama. Srbija se suočava sa manjkom medicinskog osoblja. Broj lekara je stalnom padu (286 lekara na 100 000 stanovnika) a postoji značajan deficit i ostalog medicinskog osoblja. Jedino je broj nemedicinskih radnika iznad proseka u odnosu na evropske države. Zbog toga je potrebno uvesti niz mera kako bi se popravio materijalni položaj lekara i unapredio kvalitet njihove usluge. Pre svega, potrebno je uvesti dugo odlagane platne razrede i koeficijente zarada povećati kako bi plate medicinskog osoblja bile uporedive sa platama u zemljama sličnog stepena razvoja.
• Školovanje (specijalizacije) i usavršavanje. Odlazak lekara i nedostatak specijalizacija doveo je do toga da starosna struktura lekara bude takva da njoj dominiraju lekari stariji od 45 godina, čime se stvara realan rizik generacijskog “vakuma’’ već u narednih nekoliko godina. Potrebno je stvoriti sistem školovanja i usavršavanja lekara kako bi premostio ovaj jaz i dostigao željeni broj lekara i medicinskih radnika u odnosu na broj stanovnika prema evropskom proseku (360 lekara na 100 000 stanovnika i 820/100 000 drugog medicinskog osoblja) a smanjio broj nemedicinskog osoblja (15%). Potrebno je napraviti plan školovanja, zapošljavanja i usavršavanja zdravstvenih radnika kakav imaju mnoge evropske države.
• Sigurnost zaposlenja medicinskog osoblja. U državnim ustanovama bi bili zabranjeni volonterski ugovori poput onih koji su davani velikom broju lekara i medicinskog osoblja tokom pandemije. Da lekari ne bi planirali odlazak iz zemlje, moraju dobijati ugovore na neodređeno vreme.
• Unaprediti sistem upravljanja. U velikom broju zdravstvenih ustanova (60%) na čelu su vršioci dužnosti direktora čiji položaj zavisi od lojalnosti prema stranci na vlasti. Obezbedićemo samostalno, stručno, odgovorno i transparentno upravljanje, postaviti direktore na konkursima i omogućiti uvid javnosti u rad zdravstvenih ustanova.

Dostupno zdravstvo

• Ostvarivanje većeg dela zdravstvenih potreba u primarnoj zaštiti (domovima zdravlja) kako bi se omogućila zdravstvena zaštita i onima koji imaju manje novca ili nisu dovoljno mobilni. Postojeća strategija optimizacije zdravstvenih ustanova u Srbiji onemogućila je građanima da dobiju veliki broj usluga u domovima zdravlja već za to moraju da idu u posebne laboratorije ili na klinike. Gde je to moguće, potrebno je vratiti specijalističke preglede i laboratorijske usluge u domove zdravlja, a gde nije moguće, obezbediti lako dostupne i jeftine načine da građani dobiju ove vidove zaštite. Zdravstvena mreža, u ovom pogledu, nije predimenzionirana, kako se često misli, samo je prevelika za ono što pruža. Potrebno je napustiti postojeću strategiju optimizacije koja snižava standarde zdravstvene usluge i čini zdravstvenu zaštitu nedostupnom mnogima.
• Ukinuti prebacivanje tereta finansiranja na bolesne građane. Postojeći sistem pružanja zdravstvenih usluga veliki deo finansijskog manjka prebacuje na građane. Prema istraživanjima, obavezno osiguranje pokriva oko 57% procenata troškova zdravstvene usluge (289 evra po stanovniku) a da ostatak građani nadomešćuju “iz džepa”, za plaćanje participacija, lekova ili korišćenju privatnih usluga koje nisu pokrivene obaveznim osiguranjem usled neefikasne usluge u državnim ustanovama. Merama povećanja efikasnosti sistema i izmenama finansiranja ovi troškovi se mogu postepeno redukovati do njihovog potpunog ukidanja.
• Bolje i transparentnije finansiranje. Privatna plaćanja građana za zdravstvenu u Srbiji su prešla prag od 40% i predstavljaju udar na standard građana i uzrokuju dalje nejednakosti i siromaštvo. Sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja time gubi svoj osnovni princip solidarnosti i uzajamne podele rizika među građanima. Hronični nedostatak sredstava iz naplaćenih doprinosa u kasi RFZO (ispod 60% budžeta), nadomešćuje se nestabilnim i od političke volje zavisnim budžetskim sredstvima u iznosima od po 100 do 200 miliona evra. Ovakvo finansiranje zdravstvenih ustanova onemogućava prilagođavanje rada potrebama građana a podstiče neracionalnu potrošnju i koruptivno finansijsko upravljanje. Umesto ukidanja RFZO potrebno ga je reorganizovati, obezbediti transparentno poslovanje, ukinuti limite u prihodima preko kojih se ne plaća obavezno osiguranje a zdravstvo i zdravlje tretirati kao javno dobro, ne kao svaki drugi posao koji donosi zaradu.
• Bolja organizacija zakazivanja pregleda. Postojeći sistem zakazivanja pregleda (IZIS) pokazao se komplikovanim i nefunkcionalnim, jer ne prepoznaje suštinski problem loše organizacije, nedovoljnih kapaciteta i čestog bespotrebnog upućivanja pacijenata na dodatne dijagnostičke preglede. Nepostojanje bliske saradnje i komunikacije između izabranog lekara u domu zdravlja i lekara specijalista ima za rezultat često dupliranje procedura, prebacivanje odgovornosti na štetu građana.
• Unapređenje informacionog sistema. Bolje umrežavanje između lekara, klinika, bolnica, ali i privatnog i javnog zdravstva omogućilo bi lekarima bolji uvid u stanje pacijenta i smanjilo broj potrebnih pregleda. Zbog nedostatka informacija, mnogi pregledi se dupliraju ili se pacijenti šalju na bespotrebne preglede.    Postojanje ovakvog sistema unapredilo bi efikasnost i pojeftinilo zdravstvenu zaštitu.
• Pregled sa ličnom kartom. Postojanje posebnih zdravstvenih knjižica i njihovo overavanje je suvišan trošak imajući u vidu da se do podataka o osiguraniku može lako doći objedinjavanjem podataka pomoću jedinstvenog matičnog broja, uz poštovanje zaštite podataka o ličnosti.
• Sređivanje hitne pomoći. Pružanje hitne pomoći je kritično po život i zdravlje mnogih građana. Sadašnji sistem pružanja hitne pomoći ne samo da je neefikasan, nego nije dovoljno regulisan i ide na štetu pacijenata. Srbija je jedna od retkih evropskih država koja nije regulisala ovu oblast pružanja usluga. Potrebno je uspostaviti procedure, zakonom i internim aktima, kako bi ovaj mehanizam efikasno radio i ispunjavao svoju svrhu.
• Transplantacija, transfuzija i retke bolesti. Potrebno je napraviti novi, efikasan i transparentan, sistem za pružanje skupih usluga i usluga koje ne mogu biti dostupne svima. Sadašnji plan optimizacije usmeren je više na smanjenje troškova nego na pružanje pomoći. Posebno je važno da Srbija postane deo evropskih i globalnih mreža za pružanje takvih medicinskih usluga što bi povećalo šanse naših građana da dobiju životno važnu pomoć.
• Unapređenje preventivnih mera. Nezdrave životne navike i neredovni preventivni pregledi uzrok su mnogih nepotrebnih tereta za zdravstveni sistem. Obezbedićemo dodatne edukativne programe za promociju zdravih načina života, ukazivanje na rizike određenih navika i ponašanja i uvesti mere kako bi se takvo navike suzbijale (pušenje, alkoholizam, sedenje za kompjuterom), a promovisale one koje će unaprediti zdravlje populacije (ishrana, fizička aktivnost, boravak u prirodi). Pored toga radikalno ćemo poboljšati sistem preventivnih pregleda. Uprkos alarmantnoj smrtnosti i trendovima daljeg pogoršanja kada su u pitanju maligne bolesti (OECD) očiglednan je neuspeh sprovođenja organizovanih skrining programa za rano otkrivanje raka dojke, debelog creva i grlića materice. U odnosu na prihvatljivi i efektivni obuhvat ciljanih populacija skrining pregledima od najmanje 70%, u poslednjih osam godina u tome se nije otišlo dalje od skromnog obuhvata do 10%.
• Formiranje razvojnih i istraživačkih centara. Srbija može bolje da iskoristi kapacitete koje ima da bi unapredila zdravstveni sistem ali i dala doprinos u svoj doprinos u razvoju medicine u međunarodnim okvirima. Pandemija je pokazala da postoji potreba za tim. Zavisnost od međunarodnih korporacija ili oslanjanje na konsultantske kuće može biti smanjena dugoročnim planom za stvaranje nacionalnih razvojnih centara za izučavanje bolesti i razvoj lekova. Umrežavanje i bolje korišćenje naučnih kapaciteta, mreže insituta, zavoda za javno zdravlje i bolničkih resursa može rezultirati u stvaranju institucija koje su kompetitivne u međunarodnom okruženju. Prvi kandidat za takav centar je Torlak, koji je i imao ovu ulogu.

Farmacija i lekovi

• Distribucija i optimizacija nabavke lekova. Najveći deo zdravstvenih troškova koje građani plaćaju odlazi na nabavku lekova. Nabavka lekova izložena je velikim interesnim pritiscima farmaceutske industrije i nije utemeljena na zdravstvenim potrebama. Politika nabavke lekova koji su građanima dostupni kroz obavezno zdravstveno osiguranje mora imati svoje težište na generičkim lekovima. Kroz obezbeđivanje najšire dostupnosti ove vrste lekova, sa jedinstveno utvrđenom cenom bez obzira na proizvođača i originalno ime, građanima će se omogućiti široka dostupnost lekova na recept, bez favorizacije proizvođača i veleprodavaca. Očekivane uštede omogućiće usmeravanje sredstava za pokrivanje troškova novih, inovativnih lekova iz obaveznog osiguranja.
• Reorganizacija Agencije za lekove i medicinska sredstva. Ova agencija je često u javnosti viđena više kao izvor problema nego rešenje. Centralizovane javne nabavke ili sastavljanje liste lekova na pozitivnoj listi ne bi trebalo da budu mehanizam za stvaranje monopola ili izvor korupcije, nego mehanizam za efikasniju i jeftiniju nabavku i distribuciju lekova. Zbog toga je potrebno reorganizovati rad ove agencije tako da podaci o njenom radu budu javno dostupni a njen rad stavljen pod demokratsku kontrolu.
• Sistem apoteka. Neregulisano tržište maloprodaje, odnosno apotekarske delatnosti, uz neravnopravan položaj javnih i privatnih apoteka, doveo je do propadanja najvećeg broja prethodno profitabilnih državnih apotekarskih ustanova. Procenjuje se da u Srbiji trenutno radi oko 3.900 maloprodajnih mesta-apoteka, što je dvostruko više u odnosu na EU standard. Izostanak adekvatne kontrole, demografskih i geografskih kriterijuma za otvaranje apoteka, doveo je do nekontrolisanog otvaranja apoteka, ugrožavanja zdravstvene zaštite. Bolja regulacija ove oblasti razdvojila bi zdravstvenu od komercijalne uloge apoteka i stvorila sistem državnih apoteka koji bi bio konkurentan i po mestima gde se apoteke nalaze i načinu rada.
• Povećanje broja apoteka sa laboratorijama. Apoteke koje imaju laboratorije i prave rastvore, praškove, masti imaju posebnu ulogu u apotekarskoj mreži. One snadbevaju druge apoteke. Sve dežurne i domske apoteke trebalo bi da postanu laboratorijske apoteke.
• Nacionalne fabrike lekova. Srbija je ostala bez vlastite farmaceutske industrije. Privatizacija postojećih fabrika učinila je proizvodnju lekova potpuno zavisnom od privatnih, stranih kompanija, odnosno tržišta. Svaki poremećaj na tržištu može Srbiju ostaviti bez proizvodnje lekova. S obzirom na značaj, ali i raširene sumnje u postojeću farmaceutsku industriju, smatramo da država mora da ima vlastite kapacitete za proizvodnju lekova i medicinskih sredstava.

5. Stanovanje i urbanizam

Srbija se godinama bori sa urbanističkim haosom. Vladajući režim ne samo da nije rešio probleme, nego je omogućio investitorski urbanizam kao osnovni mehanizam uređenja prostora. Prekomerna urbanizacija, privatizacija dobara, i uništavanje životne sredine, kao što je to slučaj sa Zlatiborom, Divčibarama, Fruškom gorom, šumama oko Subotice, Jadrom, rekom Pek i mnogim drugim mestima, dovodi do devastacije prirodnih dobara na uštrb životnih potreba lokalnih zajednica u Srbiji i njihovog dugoročnog opstanka. Srbiji je potreban ravnomeran urbanistički razvoj koji bi razvijao saobraćajnu infrastrukturu kako bi oni koji žive u selima i gradovima, u Beogradu, Vojvodini, Moravičkom ili bilo kom drugom okrugu imali dostupne usluge i sadržaje neophodne za dobar život. Umesto rasprodaje naših dobara osiguraćemo njihovu zaštitu i kvalitetniju upotrebu bez ugrožavanja ekoloških, ekonomskih i socijalnih prava, i omogućiti uravnoteženi regionalni razvoj na celoj teritoriji zemlje. Menjaćemo zakonski okvir i dosadašnju praksu prostornog i urbanističkog planiranja i bazirati je na četiri osnovna principa: održivost, participacija, rodna ravnopravnost i socijalna raznolikost. Da bismo to postigli:

• Uredićemo planski sistem prema principima participativne demokratije. Efikasno ćemo sprovoditi politike, strategije i planove uz aktivnu ulogu i učešće javnosti. To podrazumeva i decentralizaciju planskog sistema, uvođenje novih nivoa planiranja, ali i dodatnih participativnih mehanizama. Uvešćemo obavezne javne rasprave i javne prezentacije, konsultacije građana pre izrade nacrta plana, objavljivanje zapisnika o radu opštinskih organa na sajtovima, korišćenje interneta kao foruma elektronske debate, i otvorene sastanke u sedištu opštine/grada za pripremu i utvrđivanje nacrta plana koji je predmet javne rasprave.
• Uspostavićemo uravnotežen regionalni razvoj baziran na decentralizaciji sistema planiranja i većoj participaciji građana. Uvešćemo regionalni nivo planiranja, a za veće gradove i opštine – mehanizme učešća javnosti na nivou mesnih zajednica. Regionalnim nivoom planiranja razvićemo horizontalnu i vertikalnu koordinaciju izmeđiu institucija, što će dovesti do jačanja međusektorske saradnje i komunikacije između različitih nivoa planiranja. Jačaćemo ulogu lokalnih uprava i mesnih zajednica u procesu izrade urbanističkih i prostornih planova kroz uvođenje i jačanje kapaciteta odeljenja za urbanizam i javnih urbanističkih preduzeća kojima su osnivači gradovi i opštine. Uvešćemo obavezne izrade urbanističkih i prostornih studija i analiza koje prethode izradi plana doprinoseći kvalitetnijem urbanističkom i prostornom rešenju, odnosno uslovima života na planiranim lokacijama
• Unapredićemo i zaštititi životnu sredinu, prirodna, kulturna i javna dobra. Regulisaćemo i sprečiti masovnu i nelegalnu izgradnju na zaštićenim područjima i u ekološki važnim sredinama. Zaštitićemo šume, vode, poljoprivredna i javna dobra od dalje eksploatacije i neplanske izgradnje. Preispitaćemo i odbaciti sve prostorne planove koji su u proceduri ili su usvojeni, a tiču se eksploatacije mineralnih sirovina ili ugrožavanja životne sredine, kao što je to slučaj sa planom za Jadar i Rađevinu. Prostorne planove sprovodićemo na osnovu prethodno urađenih studija izvodljivosti i studija opravdanosti. Regulisaćemo i sprečiti nelegalnu gradnju jačanjem kapaciteta građevinskim inspekcijama na lokalnom nivou. Uradićemo analize trenutnog ekološkog otiska i planirati razvoj koji pre svega služi lokalnoj zajednici. Povećaćemo udeo zaštićenih područja kako ne bi došlo do uništenja prirodnog ekosistema.

Stambene politike

Stanovanje je gorući problem o kojem se ne priča. Srbija je na dnu lestvice evropskih država po priuštivosti stanovanja za sopstvene građane. Stambeni fond je star i neodržavan a cene stanova na tržištu nedostižne su za čak 90% stanovništva. Potrebno je preko 20 prosečnih godišnjih zarada da bi se otplatio kredit za kupovinu stana prosečne veličine i cene. Intenzivna stanogradnja u urbanim centrima gotovo uopšte ne doprinosi rešavanju stambenih problema već služi primarno kao tržište kapitala i doprinosi konstantnom uvećanju udela praznih stanova u ukupnom broju nekretnina. Sa druge strane, puno je onih koji ne mogu da priušte iznajmljivanje stana, pa su osuđeni na život u neuslovnim smeštajima, ucenjenim brakovima i na ulici. Pristupačno, adekvatno stanovanje za sve je preduslov društva koje svoje građane tretira jednako, dajući im šansu da se ostvare u potpunosti i tako doprinesu daljem razvoju celog društva. Činjenica da stambena politika mora da odgovori na potrebe velikog broja stanovništva znači da je potreban razvoj i diversifikacija fonda neprofitnih i cenovno pristupačnih stanova, kao i programa stambene podrške. Da bismo to postigli:

• Razvijaćemo stambeni fond u javnoj svojini za dugoročni, sigurni najam. Javni stambeni fond obezbeđuje značajan balans stambenom prostoru na tržištu, a trenutno ga u Srbiji ima oko 1%. Preispitaćemo dosadašnji osnov korišćenja stanova u javnoj svojini i uspostaviti sistem transparentnih i jasnih kriterijuma za dobijanje sigurnog i priuštivog zakupa za deficitarna zanimanja, mlade i za najugrođenija domaćinstva. Izdvajaćemo više sredstava iz javnog budžeta i iskoristiti sve raspoložive mogućnosti donacija iz predpristupnih fondova, kako bismo u narednih godinama dodatno uvećali fond stanova u javnoj svojini. Pored novogradnje, broj stanova u javnoj svojini za potrebe stambene podrške uvećaćemo i kroz aktiviranje neiskorišćenih prostornih resursa, poput nedovršenih stambenih objekata i stanova koji su ostali bez naslednika.
• Podsticaćemo druge neprofitne aktere da grade i na taj način, zajedno sa javnim stambenim fondom, uvećaju broj priuštivih stanova. Iako naš zakonski okvir prepoznaje i neprofitne stambene agencije i stambene zadruge, ovi se modeli ne koriste dovoljno i ne postoje razvijene podsticajne mere za njihov održiv razvoj i širenje, poput ustupanja zemljišta u javnoj svojini bez nadoknade, subvencija za troškove objedinjene procedure u postupku izgradnje za neprofitne stambene zadruge ili subvencionisanja najma zadružnih stanova u okviru programa stambene podrške.
• Povećaćemo davanja za programe stambene podrške koji podrazumevaju unapređenje uslova stanovanja, kao i stambeno zbrinjavanje, za različite ciljne grupe. Za održivu stambenu politiku, važno je kreirati programe stambene podrške koji odgovaraju na potrebe stanovnika, a ne osnaživanje moći onih koji na vlasti. Umesto izgradnje stanova za snage bezbednosti, programi stambene podrške moraju pre svega pružiti podršku najugroženijima da ostvare pravo na dom, ali i omogućiti ženama da izađu iz nasilnih partnerstava, mladima da se ostamostale, kao i lekarima ili nastavnicima da imaju siguran dom i ne odlaze iz zemlje.
• Radićemo na dugoročnoj eliminaciji beskućništva. Beskućništvo, kao najekrtermniji oblik stambene deprivacije, doživljavamo kao društvenu odgovornost i zbog toga ćemo raditi na sistemskoj elminiaciji rizika od beksućništva i izlaska iz beksućništva. Nijedno prinudno iseljenje ne sme da rezultira beskućništvom. Privremeni smeštaji i podstandardna naselja moraju se dugoročno zamenjivati sistemom stanovanja uz podršku, koji će kao multisektorski program pružiti sigurni smeštaj i programe ekonomskog osnaživanja i socijalnog uključivanja svih društveno isključenih grupa i pojedinaca.

6. Decentralizacija i lokalni razvoj

Srbija je centralizovana država u meri da lokalne samouprave gube mogućnost da na poseban način upravljaju lokalnim poslovima i uređuju zajednički život. Gotovo svim oblastima se upravlja iz centra a realizacija važnih projekata zavisi od odnosa sa centrom. Ovlašćenja, postavljenja, imovina i prihodi koji stoje na raspolaganju organima lokalne samouprave ne omogućuju predstavnicima lokalnih vlasti da upravljaju lokalnom samoupravom prema interesu građana. Promenićemo Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o finansiranju lokalne samouprave kako bi lokalne samouprave dobile više ovlašćenja i prihoda da samostalno oblikuju lokalne politike. Promenama izbornih zakona potrebno je dodatno ojačati položaj lokalnih vlasti i predstavnika u nacionalnim institucijama kako bi više zastupali interese građana koje predstavljaju, a manje ispunjavali zahteve partijskih vrhova.

Želimo da unapredimo postojeći sistem lokalne samouprave kako bi on omogućavao svim krajevima naše zemlje da dostignu svoj puni potencijal. Potrebno je preispitati postojeću teritorijalnu organizaciju i osnovne karakteristike sistema lokalne samouprave – prvenstveno, raspodelu nadležnosti, njegovu jednostepenost i monotipnost.

• Pokrenućemo preispitivanje postojeće teritorijalne organizacije, koja praktično nije menjana više od pola veka. Jedinice lokalne samouprave (JLS) su u proseku veoma velike (535 km² i oko 49.000 stanovnika, a ne računajući Beograd 38.000), s tim što taj prosek daju izrazito veliki gradovi i veliki broj veoma malih opština. Raspon broja stanovnika kreće se od 1.600 do 1.600.000, a teritorije od oko 50 km² do više od 3000 km. Najveći broj opština (51) ima između 10.000 i 20.000 stanovnika. Ove karakteristike sistema prouzrokuju funkcionalne slabosti i organizacione neracionalnosti. Veliki broj JLS nema dovoljne materijalne i administrativne kapacitete za uspešno izvršavanje postojećih nadležnosti, a pogotovo za preuzimanje novih poslova. Sa druge strane, nedostatak kapaciteta malih JLS koristi se kao izgovor za neprenošenje više nadležnosti na veće JLS koje za to imaju kapaciteta, te se nadležnosti uglavnom prenose, odnosno poveravaju linearno – svim JLS, bez razlike.

• Uvešćemo dodatne nadležnosti za gradove i opštine prema principu supsidijarnosti. U okviru važećeg Ustava, zakonima treba poveriti gradovima i gradu Beogradu dodatne nadležnosti, a zakonima je moguće proširiti krug izvornih poslova i drugih JLS koje za to imaju kapacitete. Nerazvijene opštine treba da budu upućene na međuopštinsku saradnju sa većim i razvijenijim. Srbija treba da ratifikuje sve preostale odredbe Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, posebno princip supsidijarnosti. Kao članica Saveta Evrope, Srbija je obavezna je da principe Povelje, a prvenstveno one koje se odnose na samostalnost i dovoljnost finansijskih sredstava lokalne samouprave, ograničenost nadzora centralne vlasti i konsultovanja lokalnih vlasti prilikom donošenja odluka od uticaja na život u lokalnoj zajednici.

• Uvešćemo stvarne i delotvorne oblike mesne samouprave i participacije građana pri donošenju odluka. Mesna samouprava, kao jedan od način uključivanja građana u upravljanje lokalnom zajednicom, izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi (ZLS) iz 2018. godine nešto je detaljnije uređena, delimično i kao posledica prakse Ustavnog suda, ali te promene nisu rezultirale aktivnijom ulogom mesnih. U Beogradu, Zakonom o glavnom gradu odlučivanje o obrazovanju mesnih zajednica prepušteno je gradskim opštinama, čime je praktično omogućeno njihovo ukidanje. Izgovor da u Beogradu već postoje gradske opštine kao oblici predstavljanja građana ne stoji jer one, zbog svoje veličine i neadekvatnog položaja, ne mogu biti zamena za mesne zajednice.

• Ukinućemo drugi izvršni organ vlasti u opštinama (opštinsko veće). U opštinama postoje dva izvršna organa (predsednik opštine i opštinsko veće), između kojih nije uspostavljena jasna podela nadležnosti i odgovornosti, niti jasan međusobni odnos, a to rešenje se kritikuje kao neracionalno i nedovoljno efikasno. Jedan izvršni organ bio bi prikladnije rešenje. Veća danas predstavljaju mesto za „udomljavanje” partijskih kadrova, često bez utemeljenja u njihovim kvalifikacijama.

• Pokrenućemo izmene lokalnih izbornih zakona. Izborni sistem za gradske i opštinske izbore treba redefinisati tako da on omogući veću reprezentativnost i zadovoljenje potreba lokalne zajednice, uz ravnopravnu zastupljenost svih društvenih grupa. Program za reformu sistema lokalne samouprave u Republici Srbiji za period od 2021. do 2025. godine sa akcionim planom (AP) za period do 2023. godine predviđa reformu izbornog sistema, što nije ispoštovano prilikom predlaganja novog Zakona o lokalnim izborima.

• Pokrenućemo promene nacionalnog izbornog zakona kako bi se obezbedila veća samostalnost lokalnih predstavnika. Postojeći izborni zakon daje preveliku ulogu partijama i partijskim štabovima i delovanje lokalnih predstavnika čini zavisnim od njih. Postoji više predloga mešovitog izbornog sistema kojim bi se predstavnici učinili odgovornijim vlastitom izbornom telu, ali izbegla i mogućnost stvaranja lokalnih autokrata koji vladaju lokalnim sredinama.

• Izmenićemo sistem finansiranja lokalne samouprave tako da on obezbedi veću samostalnost u planiranju lokalnog razvoja i delotvornije mehanizme ujednačavanja između JLS na različitom nivou razvoja. Sistem finansiranja lokalne samouprave je nestabilan, odnosno ne počiva na dovoljnoj izvesnosti koja bi omogućila dugoročno planiranje i ulaganje u razvoj. Zbog nedovoljnih sredstava veliki broj JLS uglavnom pokriva tekuće rashode, dok se neke funkcije i investiciona ulaganja mogu realizovati samo uz pomoć centralne vlasti. JLS nedovoljno dobro planiraju svoje prihode i rashode. U pogledu učešća javnosti u budžetskom procesu postoje određeni pomaci u pravnom okviru (npr. uvođenje obavezne javne rasprave izmenama ZLS iz 2018), ali je u praksi potrebno unapređivati kvalitet i delotvornost javne rasprave, obezbediti šire učešće lokalne zajednice, uvažavanje izraženih stavova i davanje povratnih informacija.

• Uvešćemo stvarne i delotvorne participacije građana u donošenje odluka, uključujući inovativne mehanizme učešća poput participativnog budžetiranja. Omogućićemo da građani određuju budžetske prioritete i da se na taj način postigne demokratizacija investiranja. Svi građani treba da imaju pravo da na vreme podnesu predloge za šta bi trebalo nameniti javna sredstva i zajednički učestvuju u javnim raspravama tokom kojih se dolazi do prioriteta. Građani će moći da prate sprovođenje usvojenih predloga iz prethodnih godina pre novog ciklusa participativnog budžetiranja.

• Promenićemo način funkcionisanja lokalnih javnih službi, posebno javnih komunalnih preduzeća (kojih ukupno ima oko 500), koja su iscrpljena partokratskim zloupotrebama, jer nemaju stabilan izvor finansiranja nego su zavisna od stalnih budžetskih dotacija. Iako je 2016. zakonom uveden službenički sistem nalik onom na republičkom nivou i za pokrajinske i lokalne službenike, on pati od istih nedostataka – zanemarivanje profesionalizma, partijsko zapošljavanje. U velikom broju JLS, posebno onim manjim i slabije razvijenim, primetan je nedostatak administrativnih kapaciteta, uz istovremeno postojanje viškova zaposlenih.

• Pokrenućemo i debatu o mogućim ustavnim promenama, radi razmatranja opravdanosti uvođenja drugog stepena lokalne samouprave i višetipskog modela lokalne samouprave. U smislu dalje decentralizacije, može se razmotriti i uvođenje samoupravnih regiona sa razvojnim funkcijama. Uvođenje drugog nivoa lokalne samouprave, uz opštine kao osnovne jedinice lokalne samouprave, mogao bi da se obrazuje za područja sadašnjih upravnih okruga (mada i ovu podelu treba razmotriti imajući u vidu motive njihovog uvođenja početkom 1990-ih). Sedišta okruga imala bi status grada. U takvom uređenju, Beograd bi prirodno imao status okruga, dok bi gradske opštine (uz potrebnu reorganizaciju) postale ravnopravne JLS. Nadležnosti okruga obuhvatale bi deo sadašnjih nadležnosti JLS i deo poslova iz sadašnjeg centralnog delokruga.