Ova je priča o jednoj takvoj slici, zapravo crtežu od pre desetak godina. Moja, u to vreme desetogodišnja kumica, koju sam krstila i čije roditelje sam venčala, sela mi je u krilo pravo sa vrata, sa školskom torbom na leđima. Nazimljena od studenog vazduha ugnjezdila mi se u naručju. Iz torbe je izvadila crtež. Nacrtala je mene, crvenokosu, sa krupnim očima i dugačkim trepavicama. Sedim u kolicima, točkovi su poveliki. Nosim haljinu i cipele sa štiklama.

Na mojim kolenima večerala je pitu sa sirom i pričala kako joj se sviđaju moje cipele i kako će , kada poraste, da kupuje samo cipele sa visokim potpeticama. Pričala je o mačetu koje je mazila na putu do kuće. Volela bi da ga udomi, ali joj roditelji ne dozvoljavaju. Pričala je o šiz-frizuri koju će da napravi na rekreativnoj. A onda, kada je razgovor utihnuo, sa zalogajem u ustima, pitala: „Kako se ono, beše, zove azbuka koju koriste invaliditeti? Danas smo učili o tome u školi.”

Smejali smo se do suza. Objasnili smo joj da je posredi Brajeva azbuka. Da je to pismo namenjeno osobama sa slabim vidom ili slepim osobama. Da se sastoji od šest tačaka, koje su raspoređene u dve kolone. Da se slaganjem ispupčenih tačaka dobijaju pojedina slova. Da ima ukupno šezdeset tri kombinacije. Koliko je zapamtila, ne znam.

Pomislila sam kako je lepo što u četvrtom razredu osnovne škole deca uče „o tome“. O tome?

Važna je učtivost u ophođenju i pažljivo biranje izraza, pa makar bili i rogobatni kao što je „osoba sa invaliditetom“. Važno je da deca u školi uče izraze koji ističu čoveka, osobu.

Gledam crtež i iznenađena sam koliko ličim na sebe. Prepoznala bih se i da na njemu ne piše „kuma Vera“. Nisam invaliditet, kuma sam. Pitam se kako to da nije videla vezu između izraza „osoba sa invaliditetom” i mene? Pitam se kako je moguće da u školama nema dece koja se kreću pomoću invalidskih kolica, slabovide dece ili dece koja ne čuju dobro, ako prema proceni Svetske zdravstvene organizacije oko deset procenata stanovništva svake zemlje čine osobe sa nekom vrstom invaliditeta.

Gde su?

Mislim da bi i učiteljicama i učiteljima, kada bi u razredu bilo i dece sa invaliditetom, bilo lakše da objasne taj teško izgovorljivi i rogobatni izraz. Možda deci to ne bi bile neke nepoznate osobe. To bi bili njihovi drugovi sa imenom i prezimenom, sa manama i vrlinama. Vršnjaci sa kojima će možda da se druže.

Ne, ne umem da pišem, samo ispričam ono što vidim na slikama iz života koje su mi urezane u sećanje.

Zbog tih slika i sećanja

MORAMO osobe sa invaliditetom da vidimo u školama, vrtićima, parkovima, ulicama.

MORAMO osobe sa invaliditetom da srećemo na poslu, javnom prevozu, prodavnicama.

MORAMO da podržimo samostalni život osoba sa invaliditetom.

Da bi sve to bilo moguće MORAMO da podržimo porodice dece sa invaliditetom. MORAMO.